Милан Ракић – Јасмина Николић

 



Милан Ракић




Засадио сам божур и чекам.


Чезнем за Далидом.


Волови окрећу долап.


Драгим покојницима сам испевао


искрену песму,


док јасика трепери у бајци.










Испунићу ти једну жељу


као кад Јефимија изатка златовез.


Ето лепоте у љубавној песми,


у свитање једном песнику.


Очајна, опроштајна, обична песма,


а орхидеја развија свој цвет.


Напиши и једну поносну песму


и осветли сонетима овај свет.










А кад старост дође


и наступе суморни дани,


у освит зоре призови росу да падне.


У зимској ноћи пожели жељу


и напиши три писма у стиху


да буду лимунове боје.


Нека сва туга нестане.




Јасмина Николић


 


 


 


 


 


 

	


	





	

		
		
Saša Milivojev: ĆELE-KULA (Stihove govori autor lično)
	


	
	
	

		




Saša Milivojev


ĆELE-KULA


I ovaj kamen što pred tobom stoji

Nije nema stena što je s neba pala;

To su lobanje naših predaka,

Što kroz kreč i vekove zbore.

To je zid straha što ga dželat sazda

Od živog mesa i vrele krvi.


Iz kreča tog surovog zida

Ne kuka samrt, niti milost prosi –

U njemu grmi neugašen oganj

I prkos mrtve vojske u zenice bije!


To nisu kosti što u zaborav tonu,

Tu goli užas besmrtnošću seva;

U svaki kamen uzidana psovka

umesto peska gnevno peva.

Pogledaj taj strašni mozaik od bola

Nije tek bedem pokorenog roblja,

Nego tvrđava što u ranama gnoji,

Groblje što kao svetionik u mraku gori.


Iz praznih duplja crno sunce gleda,

Gde svaka senka istoriju meri,

Tu gde je smrt skamenjena stala.

Pred zulumom i zlom turskih zveri.

Ova je kula pobeda nad tminom,

Užasan presto što se ka raju uznosi –

krvavi svedok pod nebeskim svodom,

gde gola lobanja do neba prkosi.


 


Copyright © Saša Milivojev


sasamilivojev.com

	


	





	

		
		
РЕШИЛИ СУ ДА НАС НЕМА – КОЗИЋ САША
	


	
	
	

		
Захуктао се овај живот.


Другови моји,


са којима сам век проживео,


одлазе ,


изненада,


без поздрава.


 


Шапућем


док улазим у ноћ


прекривену пуцњима


свих оних


који су решили


да нас нема.


 


Много их је.


Али ми се не дамо.


 


Ми смо ти


који и уз жртве


побеђују.


 


Крваримо.


Плачемо.


Уз музику и алкохол,


у првој кафани


ако преживимо.


 


Много вас је.


А ми ,


моја браћа и ја ,


знамо да преживимо.


 


Да волимо.


Да певамо.


Да плачемо.


Да гинемо.


 


У времену


док смо живели ,


макар мислећи


да смо живи.


 


 


Док нам други


не узме


живот.


 


Наше животе.

	


	





	

		
		
N E P R E Ž A L N O
	


	
	
	

		
Sahranih duboko sve minule dane

pod humkom u hladu da sećanje svene

gde presvetla zora nikada ne svane

da obasja stare, bolne uspomene


Tu gde crni vetar opelo mi poje

kroz fijuke bolne poruke mi šalje

u duši se zebnje kao pčele roje

da l’ bez tebe mogu produžiti dalje


I htedoh da krenem ka blistavoj zori

da zborano lice novo sunce greje

al’ želju mi pustu crno vino mori

dok se tvoja slika na dnu čaše smeje 


Kada sklopim oči nek zvona zaneme

nek suza ne padne na humku od gline

nek vetar odnese neprežalno vreme

pod humkom u hladu ledene tišine.


autor

Jovica N. Ðorđeviċ

04.07.2026g.

	


	





	

		
		
СЕЋАМ СЕ НЕКАДА…. КОЗИЋ САША
	


	
	
	

		
 


И сада ме прогањају


мириси детињства.


 


Мирис дима


и печене паприке


са кубета


шири се насељем.


 


У то време


свака улица је имала


по неколико њих.


 


Правио се ајвар.


 


Сви су радили.


 


Очеви су доносили дрва,


понеко и пиво.


 


Ми, деца, чаврљали смо


и трчали око ватре.


 


Мајке су печену паприку


стављале у џакове


да се цеди.


 


Сутра ујутру,


ако Бог да,


 


паприка се меље,


ставља у шерпу


и дуго кува.


 


Тај мирис


увукао ми се у мозак


и ћути.


 


Чека…


 


Кад се ајвар заврши,


кува се пекмез од шљива.


 


Е, тога више нема.


 


Само још у мени


ћути,


 


можда плаче.


 


Сећам се…

	


	





	

		
		
Најбоља песма за месец: ЈУН  226.
	


	
	
	

		
Saša Milivojev






FABRIKA SAPUNA


(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)


O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,

Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!

U strašnom grotlu, u crvenoj peni,

Zver crna divlju tajnu mraka čuva.

Na Vidovdan se krvari i kune,

Dok hropac roblja nebesa potresa,

A sudovi se gnusnom mašću pune

– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!


Čuj, to je krik što vekovima ječi,

U žici bodljikavoj gde umire nam slava.

Vidi, ovde nema ni suza ni reči,

Gde bezimena srlja odrubljena glava.

Kraj Save mirne, što polako teče,

Dželatski pir se slavio svako veče,

Gde vrbe klete crnu kletvu nose,

Dok mrtve oči u beskraj prkose.


Iz kostiju naših, iz nevine krvi,

Što u pari vrišti i isparava,

Nek ustane gnev što dželate mrvi,

Jer u toj smrti večna snaga spava.

Pod senkom vrba, gde se ponor krije,

Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,

Sava mutna ljudske suze pije,

Dok mučenička tela tonu u dubinu.


Ovo je grobnica strašnija od mora,

gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;

ovde se rađa najkrvavija zora,

nad kostima što ćute pod krvavim krstom.

Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,

Iz sapunice strašne naš se prkos budi

I neka dželat u svom grehu sluti:

Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.


 




Saša Milivojev

	


	





	

		
		
ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – КОЗИЋ САША
	


	
	
	

		
 


 


Било је то прошле године,


јул месец.


 


Ноћ врућа, прави пакао.


Јутро топло,


врућина убија.


 


Кафу пијем, врелу,


мени баш прија.


 


У крошњи ораха


видим гнездо.


Чије, не знам.


 


На ободу гнезда


шарена птица


и два мала створења.


 


Главицама милују мајку.


Гледам, разнежио сам се.


Одједном,


птица одскочи,


гурну прво једно,


па друго


преко руба гнезда.


 


Занемео сам.


Гледам, не трепћем.


 


Птићи падају,


право на главу…


 


И у тренутку,


прхнуше.


Полетеше.


 


На кров оближње куће.


Добро је, помислих.


 


Добро…


 


Сипах себи


чашицу ракије.


 


Док сам је испијао,


приметих мајку,


слете и она на кров.


 


И одлетеше заједно


према Макишу.

	


	





	

		
		
ISPOD JASENA – Miroslav Krnjeta
	


	
	
	

		
Sedim na klupi ispod jasena

pored prolaze reke zaljubljenih,

a ja se sećam ljubavi prošlih vremena

kalemegdanske klupe otkucaje srca

zaljubljenih.


Sedim mirno letnje veče

gledam sreću ljubav kako leti,

lepo je od pogleda i dodira goreti

vraćam filmove u grudima seta peče.


Sedim na klupi došla je jesen

žuto lišće i vetar raspaljuju nostalgiju

dok čeznem da osetim poljubaca magiju,

sedim sa lišćem usamljen ispod jasena.



	


	





	

		
		
EUtanazija
	


	
	
	

		
Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,

nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,

kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,

kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.


PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,

strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,

osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,

umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.


Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,

odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,

vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,

na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.

	


	





	

		
		
СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић
	


	
	
	

		


СРЦЕ ТОПЛИЦЕ 



Света земљо српска

Топлицо моја,

венац твој је српских боја,

ти си моја Домовина,

мој хлеб бели, чаша вина.


Топлица је моја мајка,

српски понос,

српски род,

као свети

апостолски тихи ход.


Ој Топлицо мати моја,

мене храни земља твоја,

плодови и српска шљива

и храст свети, житна њива.


И крст што је над црквом се свио

Бог је за нас увек свети био.

Бог нам даде цркву

Вартоломеја и Варнаве,

да је сви Срби увек славе.


За моје село Чучале

и српске су војске знале…

Ту и беше Маркова стопа,

где стајаше и два топа,

ту се српска битка била

Топлица је наша сила.

 Настави са читањем “СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић”