Добродошли!
Пеко ЛАЛИЧИЋ К О С Т На путу да изађем из себе и нахраним наду запех за кост у грлу као светлосним таласима ношен одбацих своје кости да бих кост био на корак од сниваног одрекох се свих лепота да бих себе једној поклонио ветар ми усправи поглед у даљини угледах себе окошталог како усправно … Настави са читањем “Пеко ЛАЛИЧИЋ, К О С Т”
Пеко ЛАЛИЧИЋ
К О С Т
На путу да изађем из себе
и нахраним наду
запех за кост
у грлу
као светлосним таласима
ношен
одбацих своје кости
да бих кост био
на корак од сниваног
одрекох се свих лепота
да бих себе
једној поклонио
ветар ми усправи поглед
у даљини угледах себе
окошталог
како усправно корачам
тада ми кост тихо рече
лагано корачај
иако си кост
срце те води
а ја сам твоје јутро
подне
и вече
*Даљина у очима. Писак воза. Да ли је све око њега бело или сиво, или је живот заиста безбојан?! Поглед у празно. Сећање. Она лепа и разиграна, лака као мирис пролећа, жури му у загрљај. Он поносан, висок, изгара љубављу. Сусрет… и врисак! Даљина у срцу. Тутњава воза. Сада знам: живот је црн. А можда … Настави са читањем “Rajevskom u čast 2012 – 25.08.2012. – G. Adrovac”
*Даљина у очима. Писак воза. Да ли је све око њега бело или сиво, или је живот заиста безбојан?! Поглед у празно. Сећање. Она лепа и разиграна, лака као мирис пролећа, жури му у загрљај. Он поносан, висок, изгара љубављу. Сусрет… и врисак! Даљина у срцу. Тутњава воза. Сада знам: живот је црн. А можда је тама испунила празнину у срцу, у души, у очима. Можда сам слеп, или сам био слеп? Слепило спасава. Она под точковима воза, љубав под точковима судбине. А ја путујем… путујем… путујем…*
JUTRO NA DAR Ovo je čini mi se najlepše jutro, dok zracima sunce kreće da voli me, otvaram polagano oči, uzdahnem, ko da se radjam svetlost poli me! Sve gušci talasi koji nadolaze, nagone na pokret poput ekstaze, plima pa oseka, a plovim ja, hvala onome što ovako “kazni me”! Ruže se po meni prosipaju … Настави са читањем “JUTRO NA DAR – Miladinović Sandra”
JUTRO NA DAR
Ovo je čini mi se najlepše jutro,
dok zracima sunce kreće da voli me,
otvaram polagano oči, uzdahnem,
ko da se radjam svetlost poli me!
Sve gušci talasi koji nadolaze,
nagone na pokret poput ekstaze,
plima pa oseka, a plovim ja,
hvala onome što ovako “kazni me”!
Ruže se po meni prosipaju niodkuda,
ali, ja ih vidim i to je očaravajuće…
Zlatne se iskre pletu ko mreže,
leptiri mašu krilima najezde!
Seni igraju ples zlatnih odaja,
čas u jednom pa drugom uglu….
O, Bože koliko samo lepote,
u jednom bajkovitom trenutku!
Odjenom svila crvena prosu se,
ispred mojih nogu samo kada kročih,
i ruka što blista pozva me ka sebi….
O, srećo moja hocu, kako nebih!!!!
Dar, pa ovaj dar, ja čekam danima,
sve je zaista razoružavajuće,
a, ja se nisam ni zahvalila,
ni klekla, ni suzu sreće pustila,
to je razočaravajuće!
Ali, sve nestade sem ruže u ruci,
i staze sto polako bledi!
Ne, ja ovo zaista nisam sanjala…
Jutro na dar!
O, hvala TEBI!
© Miladinović Sandra
ЗАВИЧАЈ… Осећам како ме мами и зове како ме ноћу гони кроз снове мирисом својим груди ми пара дал сам то дома ил памет ме вара Кораци моји што потоком газе воде ме некуд на старе стазе сваки камен ту ми је мио нема пропланка где нисам био Хитам некуд напросто летим мисли се нижу … Настави са читањем “ЗАВИЧАЈ…”
ЗАВИЧАЈ…
Осећам како ме мами и зове
како ме ноћу гони кроз снове
мирисом својим груди ми пара
дал сам то дома ил памет ме вара
Кораци моји што потоком газе
воде ме некуд на старе стазе
сваки камен ту ми је мио
нема пропланка где нисам био
Хитам некуд напросто летим
мисли се нижу свега да се сетим
овде сам с извора воду пио
овде сам за пољубац њу молио
Снага ми расте, душа ми сретна
нестаде старост мучна и сетна
тај лек што спаси срце што пати
само сан беше што ме завичају врати…
Братислав Богдановић
ЗИМА… Отворим очи кад оно зима погледам кроз прозор снега свуд има дрво моје до јуче жуто белим је велом сад огрнуто Очи трљам ништа им не верујем шта ли ћу да видим када их умијем поново гледам све је бело куд неста цело моје село. Пахуље крупне кроз прозор зову дођи испобај белину ову … Настави са читањем “ЗИМА…”
ЗИМА…
Отворим очи кад оно зима
погледам кроз прозор снега свуд има
дрво моје до јуче жуто
белим је велом сад огрнуто
Очи трљам ништа им не верујем
шта ли ћу да видим када их умијем
поново гледам све је бело
куд неста цело моје село.
Пахуље крупне кроз прозор зову
дођи испобај белину ову
сад ћу ево ме за час
викнусмо ја и сестре у глас
Правим снешка а нос ми црвени
због зиме изгледа цери се мени
нећеш га бели сад ћеш да видиш
са шангарепом овом ти ћеш да се стидиш
Кад дан прође ни осетили нисмо
брзо у кућу мразу ваља написати писмо
писмо нам дуго жеља је мноштво
ал шта се ту може то је твој посо пошто…
Братислав Богдановић
СПАВАЈ МИ СРЕЋО… У грудима ми се отима крик бежим од њега претварам га у стих корачам некуд, а саплиће ме трава у несрећи мислим то је твоја коса плава Сутра не постоји већ само јуче твој осмех ме гони у прошлост вуче сећање живо слама ме док патим проклињем судбу у живот да те … Настави са читањем “СПАВАЈ МИ СРЕЋО…”
СПАВАЈ МИ СРЕЋО…
У грудима ми се отима крик
бежим од њега претварам га у стих
корачам некуд, а саплиће ме трава
у несрећи мислим то је твоја коса плава
Сутра не постоји већ само јуче
твој осмех ме гони у прошлост вуче
сећање живо слама ме док патим
проклињем судбу у живот да те вратим
У жељи да смрт ослободи ме туге
освести ме плач и помисао на друге
спавај ми срећо ево ти мој дах
не бој се мрака не мисли на страх
почивај и сањај живот што беше ту тик
јер ти си жива док у нама живи твој лик..
Песма је проистекла из болног осећаја емпатије након прочитане вести да је једна девојчица у основној школи изненада преминула на часу.
Братислав Богдановић
Борислава ДВОРАНАЦ К Е Р Као кер на њиви моја душа живи. Пита се шта је згрешио, Зашто је кажњен да буде сам. Плаши се звукова у тами. Храну му отимају силници. Он не мари. Жели да се врати кући, газди, Ал нема где. Тамо њему више није место. Неко друго куче тим двориштем лаје. … Настави са читањем “Борислава ДВОРАНАЦ, К Е Р”
Борислава ДВОРАНАЦ
К Е Р
Као кер на њиви моја душа живи.
Пита се шта је згрешио,
Зашто је кажњен да буде сам.
Плаши се звукова у тами.
Храну му отимају силници.
Он не мари.
Жели да се врати кући, газди,
Ал нема где.
Тамо њему више није место.
Неко друго куче тим двориштем лаје.
Мора да престане да рони сузе.
Да схвати да никада неће да се врати.
Да се задовољи са то мало хране.
Ретким благим додиром очију бившег газде.
Да преживи,
Јер носи нови живот у себи.
Једно мало куче на њиви лаје.
Чува га кер од свих
И од бившег газде.
Научио је сам да преживи на пустој њиви!
__________________________________________
(,,Ледени људи”, истоимени циклус, 2010.)
Peko LALIČIĆ Između čekića i nakovnja smo – zbog velike nužde. Kad god nam se neko veliki ispreči, setimo se kondoma. Svi koji nose jaja, nemaju muda. Imam Sidu. Nemam alternativu. Ne vucite me za jezik, već pišam uz vetar ! _____________________________ (,,Vrtoglavice uma” 2007.)
Peko LALIČIĆ
Između čekića i nakovnja smo –
zbog velike nužde.
Kad god nam se neko veliki ispreči,
setimo se kondoma.
Svi koji nose jaja,
nemaju muda.
Imam Sidu.
Nemam alternativu.
Ne vucite me za jezik,
već pišam uz vetar !
_____________________________
(,,Vrtoglavice uma” 2007.)
СРЦЕ… Стој ти што куцаш у грудима мојим стани на трен као да не постојим пусти нек заборавим и сећање убијем да чежња што боли напусти душу што воли Стани и не куцај по осећањима, не кажњавај зато што волим, јер за љубав нећу да молим утихни и не лупај више, пусти крв врелу да … Настави са читањем “СРЦЕ…једна за срце”
СРЦЕ…
Стој ти што куцаш
у грудима мојим
стани на трен
као да не постојим
пусти нек заборавим
и сећање убијем
да чежња што боли
напусти душу што воли
Стани и не куцај по осећањима,
не кажњавај зато што волим,
јер за љубав нећу да молим
утихни и не лупај више,
пусти крв врелу да се стише
нек заборав
на њу сваку успомену обрише
А кад све нестане
и мисао и сан
и сећање на сваки дан
кад спознам
да нигде у мени нема је
ко ни кап кише
ти немо остани,
не закуцај ни јаче ни тише
јер без ње
и нема разлога да куцаш више…
Братислав Богдановић
ПРОЛЕЋЕ… Ево стиже опет то пролеће врати нам сунце и прегршт среће и док то гледам несто ме чуди какве ли какве у мени бујају ћуди Око плаво неда ми мира док га гледам срце ми свира мислим сад ће осецај да прође ал све поквари то пролеће сто дође Мирише цвеће, дрвеће, трава а … Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ…”
ПРОЛЕЋЕ…
Ево стиже опет то пролеће
врати нам сунце и прегршт среће
и док то гледам несто ме чуди
какве ли какве у мени бујају ћуди
Око плаво неда ми мира
док га гледам срце ми свира
мислим сад ће осецај да прође
ал све поквари то пролеће сто дође
Мирише цвеће, дрвеће, трава
а мене од тог дечака боли глава
не видим сунце и одсјај блага
памет ми узе његов осмех драг
Сто од љубави не могу да живим
ја свет сто буја и пролеће кривим
у зао час оно је дошло
боље да није можда би ме прошло
Кад ће та зима ил боље лето
да ми помогну да заборавим све то
јер ако пролеће дуже потраје
срце сто за њега куца почеће да ме одаје…
Братислав Богдановић