Очух мојих свитања маћеха је зоре
На сјечиву му крв праоцеубиства
И сјечиво крваво размахује поноре
Између мене и мога очинства
Која то кама карике мог плача
Као балдахин над посетљом кида
Ил је можда лакше умријети од мача
Него се учит животу од стида
Заклано ми памћење не могу да познам
Ни рођено име од крвавих слова
И шта ми је чинити онда када дознам
Џелате мог ума из кошмарних снова
Копиле сам јалово свакога рођења
Ванбрачно сам дијете својих прадједова
И за мене нема ослобођења
Ни мира имену мојих окова
А онај који буде судија мом вијеку
Нек не суди камом ни трованом ријечју
Јер можда ћу моћи осањати ријеку
Ако једном заспим ту у међурјечју
©Мирослава Одаловић 1993
(Прочитано: 41 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.820 пута)