Дах непрозирног вела облака сурих, густих
у трену развигори пој анђеоског хора.
Опојни миомирис чемпресних шума густих
благодарива стазе. Ближи се „Светигора!”
На остацима древног, некад паганског храма
у маслињаку, као најава Благовести
изниче Свети олтар, с очију мину скрама.
Отворише се врата Богојављенској цести!
Овде све дише тихотом, Мир-Божји свуда влада.
Овде свеодсуствује чак и најава злости.
Овде трпезу служе Вера, Љубав и Нада,
расковник закључане Свесрпске мислености.
Давно је млади Растко ношен крилима вере
пред Ватопедском лавром, усред прохладне зиме
сјединио се с небом, с звездама што трепере.
Примио „монашки образ” и Светосавско име.
Из „Савиног бунара” сви жедни вере пију
и ко је једном проба она га мами вазда.
Над Хиландаром очи Богородице бдију
и сени врлог оца, с којим Светињу саз’да.
Као благослов роду, лоза ниче из гроба
Светога Симеона, Мироточивог Свеца.
Од тад се збива чудо: Кад се зрневље проба
бездетнима се потом рађају бројна деца!
Пој Светосавских звона ори се Светом гором!
Молитве непрестане жуборе као вали.
Мисао Богочиста руди са праскозором:
Наше је само оно што смо другима дали!
Столећа, као жрвањ воденички нас мељу,
па свака суза рода твори монашке боре..
Из „параклиса” хуји похвала Светитељу,
због којег, вечним пламом Кандила Вере горе!