СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ
Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.
Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.
Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.
Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.
`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.
Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у прошлом су веку стала.
`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.
__________________________________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.
