Izgubljeni dom
Ili
sećanje zvano bol
Postoje mesta kao i ljudi
na čiji pomen samo duša zaboli
Postoji i živi u nama želja da ih pamtimo onakve kakve smo ih voleli
Sećamo ih se, ali im se više ne vraćamo, tamo više ne idemo
Sve naše najlepše je u njima ostalo, u nama sagorelo i duboko zabolelo
Sve kad nam otmu samo ta nam sećanja ostanu
Da poput nikad ugašenih zgarišta peku i bole u duši
Ne znaju ljudi kako je kad neko dom, život ti sruši
Život te povede dalje,
čak i darežljiv prema tebi bude
da ti, ne štedi
Ali bol u tebi tinja, sećanje ne bledi
Možda imao si manje
možda si i teže živeo,
ali si tamo živ bio
pevao, leteo, gnezdo svio
Nisi bol u duši kao sada krio
A znaš, nisi to ni čim zaslužio
Postoje ta neka mesta koje ne možeš da praštaš
Kao ni ljude koje si uzalud,
nerazumom nečijeg razuma izgubio
Postoje
Traju
Mrtvi u tebi žive
Te kuće, oranice
Voćnjaci i njive
I bistre reke
I ulice starog grada
I boli i boleće uvek
koliko god ti sećanja
na njih bila mlada
Čovek zavoli, koren pusti
Djavo se upetlja i njegovi
prljavi prsti
I dok traje
to se sećanje zove bol
a traje život vasceli
I kad oko zaplače
I kad se srce veseli
Okrnjeni nikada ne mogu
postati celi
To je mesto medja
u grlu grumen soli
zbog njega se i dalje diše
ono se zauvek voli.
Svetlana Tadić