Категорија: Uncategorized

 

Pisala sam ti  šaputanjem zvijezda
kad još nisam znala  da će jednom
zalutati moje riječi da će kao rijeka
isteći nedovršeno vrijeme
u poetičnom sjaju mojih očiju
Pisala sam ti kad pisma su
razdanjivala nebo nad liticama
izrastala u viteze riječi
što blistale su nad oceanima
izvanjezično tkajući tlapnje
čije disonance me ponekad
uvjeravaše da sam sretna
Sagarala sam kad sunce je tonulo
za crne kore starog jasena i umiralo
pod kistom mladih snjegova
u listopadu a san mi pričao
kako treba gledati preko bedema
preko uma preko djetinjstva
Sagarala sam  kad su strah
i usplahirenost stvarali sazvučje
prazninē  i izobilja poricajući svijet
u kojem te neće biti
Pisala sam ti i kad je jeku
praznog prostora trebalo zagrliti
i bez pokrića slušati bit svijeta
u utihnulom satu i srcu
pred svitanje crkvenih zvona
punim praznine punim iluzije

 

 

 

 

 

 

 

Године у мени ћуте, тражећи мир у мислима сутрашњице.

Палим цигарету, замишљено издишем дим из груди, тражећи истину прохујалих година, мртве тишине и заборављених љубави – оних које беже у заборав сутрашњег времена.

Сви знани и незнани из моје историје стоје у истом реду, обележени и заглављени у мртвилу прошлости, спремни на превелику жртву – жртву узалуд изгубљеног времена.

Године неповратно пролазе, заробљене у северном лету, међу висибабама у процвату, где се све у трену мења. Где ништа постаје све, а све се претвара у сутрашње велике јутарње наде.

Овога живота

 

 

Tu negdje iza nečeg
grad je i purpur davni

Krajičkom oka lelujav izlog
u splitskoj tridesetdva

Ogledamo se u njemu
kad kasno se vraćamo

kao daleki koraci
u kojima nam imena odjekuju

Šutimo duboko u noći
tu negdje je iza nečeg
šarmantan grad

Visoko nad njim
imena zvijezda izgovaramo
dok plove nijeme kao zora

Tu negdje iza nečeg
neotriježnjeni već ispraćamo
sliku jutarnjih tramvaja

Prije vremena tmastih kiša
lelujamo s podnevima

Kao nekad zagrljeni
niz obronke ljeta
ne skrivamo suze
nijemo spuštajući krizanteme
na malom groblju

Niz bulevar naše se sjene
sapliću i raspliću kao iluzije

A tu negdje kao sreća
ostala u venama
zastala u tajnom
prostoru perspektive
diše grad i purpur davni

 

 

 

 

 

 

 

Уморан лутам, мокрим и покислим улицама града.  Газим по барицама , ноге су ми мокре

Не гледам у пролазнике, већ у пацове који се даве у води суморне и досадне кише.

Улазим у кафану, све је сиво, покисло,окачено је на чивилук, суши се.Док мирис устајалог дувана и ракије , даве присутне

Ја уморан, гладан,жеђ ми грчи стомак надут и пун свакојаких гована мог живота .

Рукама грчевито држим, зелену флашу пива . Испијам је у трену . Бол стомака ми разара мисли

Идем на кишу

Боли ме

Газим по барицама

Ноге су ми мокре

 

 

Једна група студената шета.

Једна се игра у парку.

Трећи праве блокаде…

А ми, народ, као ‘41 гледамо,

да ли ће се сударити,

да ли ће неко пуцати?

 

Са једне стране наши, са друге њихови,

пета колона засебно.

Страшно!

Зар опет?

Докле више, браћо Срби, докле?

 

Мајке ће плакати,

очеви ће немо гледати,

а браћа ће се светити.

Четири слова С нас опомињу,

Бог је на нашој страни.

 

Али шта ако пустимо оружје,

ако брат брату каже: „Доста!“

Можда још није касно,

можда Србија још може да дише.

 

Јер, ако будемо делили крв,

делићемо и гробове.

А ако спојимо руке,

спојићемо и будућност.

 

САМО СЛОГА СРБИЈУ СПАСАВА.

Тражим.

Чекам.

Гледам широм отворених очију.

Свуда око мене—завист, несрећа и пропаст.

Зло.

Полако, кроз уздахе бола моје душе,

схатам: ово је глобална борба.

Добра против зла.

Истине против лажи и обмане.

Повремено патим.

Плачем.

Много зла ће потећи улицама градова.

Али победа ће бити слатка.

Никада више незнање неће доћи

да просипа своје знање незнања.

Мора да зна…

СРБИЈА НЕЋЕ СПАВАТИ!

ОНА ЋЕ РАДИТИ!

Градити путеве, школе, будућност.

Писати књиге, садити њиве, дизати се

из пепела.

Нема предаје

Видим…

Решила си.

Одлазиш.

Добро.

Само знај – речи не постоје,

оне које бих ти сада хтео рећи.

За то ми је потребан цео живот.

А њега… сада немамо.

А имали смо.

Били смо срећни.

Млади. Заљубљени.

Онда си ти решила да одеш.

Зашто?

Твоја лудост… или?

Мислиш – то је то.

Сетићеш се ти мене.

Овог парка. Кише. Свега…

Али нас неће бити.

Време ће нас појести

до последњег сећања.

 

 

Покојни отац ме научио –ма шта се десило , Србија се воли поштује и чува

Покојна мајка говорила –људе, било које боје црне , беле или жуте , треба поштовати , њих и њихову веру.

Нашег Бога , никада , ни под којим условима , па макар и живот био у питању , не смеш заборавити ни издати

Тако живим и данас Бога молим , Србију волим чувам је душом и телом

То су ме научили аманет оставили , да поштујем трудим се светињу да браним.

 

 

За све болесне време стоји, победа је ако проведеш ноћ спавајући.

Оног тренутка када схватиш своју болест као неку ствар, понашаш се према њој незаинтересовано. Бациш је у запећак свог живота. Када почнеш да живиш живот, када почнеш да се радујеш животу баш онаквом какав јесте, победио си. Време опет тече. Опет си жив.

Почињеш да се бавиш цртањем, писањем или нечим што ти живот чини подношљив , жив си опет. Између тих тренутака радости, постоје и дубоки понори туге, страха и усамљености. Али чак и у тим тренуцима, нада тиња.

Ниси сам. Потражи људе који те разумеју. Мале ствари постају велике: топли чај, сунчев зрак на лицу, осмех вољене особе. Све су то победе.

Створене у славу живота