Категорија: Uncategorized

Гаврило Принцип

Млада крв узаврела
тако је хтела
да млад човек убица постане
да чином његовим светски рат настане.

Други командовати његовом земљом превише му било
зато је Принцип Гаврило
узео ствар у своје руке
па је у сред врве и буке
искористио прилику
да опали хице по престолонаследнику.

Чисто из свог принципа
није могао поднети тог типа
што му земљом хара
и да у њој своју идеологију ствара.

Ухапшен одмах је био
све осуде часно прихватио ниједну одбио
умро у ћелији од туберколозе
био је јунак племените и храбре лозе.

Е Србијо, Србијо моја туго моја робијо

Е Србијо, Србијо
моја туго и робијо
шта сам тиме добијо
што сам овде остао
само депресивнији сам постао.

Поштену омладину газе колима
тешко њима
кад не смеју исказати очај на неправду
која се збива
свака њихова реч је истина жива
која се не признаје од стране олоша
и осталих добоша.

Четврта деценија већ је на прагу
откако је све отишло к’ врагу
никако да се побољша стање
вечито нека обмањивања и лагање
с причом да боља долазе времена
а ниоткуд на видику нека промена.

Узалудна огромна грађанска маса
кад поштени немају право гласа
бивају тучени и гажени
на крају увек рањени и поражени
сви ти порази и ране
биће узрок да једном лепше јутро осване!

Ноћу лутам улицама града, тражим забрањену истину.

Из кафића музика трешти, рекламе бљеште , привлаче радознале , као муве.

Ноћ буди успомене створене да боле . Нервозни и бахати, прљави у души , траже опрост времена за узалуд изгубљене године,тражећи формулу , а мрзе све остале сподобе у злочину.

Осећам и знам да сам сам у овој борби . Полако ме начиње и једе део по део , све док не осетим горчину што једе мој мозак и моје ја .

Сваку лаж што изговори држим у себи , и она ме полако убија Морам бити смирен можда и останем жив

_

________________________

Жена је купила сунцобран,
сјела је на клупу и гледа у екран…
Друга је пројурила на тротинету,
опуштени шетачи са слушалицама на ушима
никога не виде,
тако је ваљда свугд‌је у свијету…

Старији људи кажу,
кад се ситни бијели облачци појаве на небу,
биће кише…
Све што је некад имало значење,
нема више,
од природе  отело се све, одприродило се,
па и облаци.

Шетња упредвече опушта
разгали, још кад је поред мора,
сушта је поезија разговора,
са собом самим…

Мамим погледе жена
и то ми прија таштини.

Мирис мора у коме се купа љето
није исти као онај зими.

Реших да се јавим овим путем. Осeћам бес и срамоту.

Моја држава води одлучујућу борбу за свој опстанак.

Нападају је , а ја ћутим.

За вас не знам… али ово је моја држава , мој народ, мој , а и ваш живот.

Не сматрам себе великим песником,

али не могу, а ни нећу да се бавим „писањем“

док се моја земља бори за живот.

Овим путем дижем свој мали, али искрен глас ,

против хаоса , а за Србију.

 

Стојим као одговор свим бесним псима који гризу своје уши и репове , покушавајући да нас погоде у мозак.

Он је заштићен опном од наших речи истине.

Сви лавежи , који страшно звуче у хладним jутрима , допиру до нас као ехо наших речи , упућених њима.

Све је узалуд , испaљују ћорке, док наши крици среће допиру до неба.

Тужни су и неми , као црни гавранови који покушавају да једу наше месо , али не могу.

Кљунови су им крвави , од наше , али и њихове крви.

Јутро се разнежило на моме јастуку . Свануло је. Пролеће. Ведро је

Врапци весело цвркућу ластавице шарено лете .  Гугутке лењо гугучу на крову моје куће

Чујем комшије. Нешто вичу Сваки носи ашов на леђима и иду у башту

Земља лепо мирише када се риља . На тараби стављен радио , свира моравац

Уз тактове кола окопаше се баште , много брже

Мирис пржених јаја сланине и домаће ракије шири се улицом

Радници свако својој оде кући на доручак . А ја спавам

Ноћас сам са друштвом био у кафани . Уморан сам

А помало ….лењ

 

Штајга , хладно је . У предаху рађања јутра , ветар разноси мирисе греха.

Сви камени цветови , настали као продукт ноћашњег клесања опомињу разуздане.

Биртија , полупразна , полупана  чека сталне јутарње госте: црну кафу , беле кифле и ракију.

Конобари , курве и пијандуре спавају по столовима са карираним стољњацима и плеханим пепељарама.

Чекају јутарњу смену , одморну, опрану, наспавану , жељну алкохола , греха и музике.

Другачије не знају да раде.

Појављује се и пандур . Зева, чеше муда , наручује кафу и ракију , свестан да му неће бити наплаћено.

Седа за сто , чита новине .

Шеф прве смене гаси светла Избацује курве и пијанице.

Почиње прва смена.

 

 

Нема ту шта много да се прича.
Касне осамдесете.
Памтим то време,
кад нисам само имао,
него живео.

Лепа времена.
Младост.
Жеља да се поседује ,
живот.

Све се сводило на секс,
алкохол, опасност.
Адреналин.
Можда би била и дрога…
Али не за мене ,
плашим се игле.

Свесно смо радили те ствари.
Нико нас није терао.
Тако смо хтели.
Свесно гинули.

Остале су приче.
Остала је легенда,
о лицима улице.

Сад ветар разноси
мирисе нашег шареног живота.

На гробљима плачу свеће.
А ја се радо сетим тог времена.
Плачем

Били смо млади били смо жељни , живота .

_________________________

Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .

Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост ,  садашњост и будућност .

Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .

Видимо невидљиво, чујемо нечујно .

Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.

Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.