Категорија: Uncategorized

Док сам жив , надам се и могу да ……Могу само да плачем и гледам како у времену нестају наше слике

Како нестаје све у пламену времена и живота . Полако нестајемо и ми . Прашина историје и прошлост покрива све наше жеље и надања .

Све сто нам је било лепо, најлепше . Остаће само у сећања и велика сета , који као браћа нешто чекају .

Нисмо приметили како нас време једе . Како полако нестајемо , још само негде и некако , остајемо у нечијем сећању.

Свега онога што нас воли . Мада се трудимо да некако оставимо траг .

Траг у времену . Докле год постоји време и живот, Интернет.

Моја песма оставиће мали траг у времену.

 

ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ОБОЛЕЛИМА ОД МС

 

Толико тога још имам да кажем толико тога још да урадим . Мој глас нестао је , не чује се, нема га.

Стојим на ветрометини и ово мало косе што остаде на глави он разноси.

Пола сам човека , палац десне руке ми још увек ради . Могу да пишем , и писаћу!

Тада знам да сам још увек жив .

Да још увек могу да осетим мирис добре хране , да могу да погледам добру жену да „ошацyјем“ њене облине , да се као мушко у неком исправном делу мозга обрадујем

Да хладно пиво гледам гутам , осећам . Да јутро дочекам будан весео , озаран, са мирисом печених  прженица у носу .

Да будем , колико , толико, радостан . Жив сам још увек…

И ВЕСЕО

Crne noćne ptice

 

Crne, ogromne ptice,

krilima zaklanjaju buduće sunce, mesec i zvezde,

na krilima nose oluju.

 

Oluja nosi sećanja, mladost.

A kad odnesu…

Ostaće samo slomljena radost,

đavo mi šapuće – na pragu je starost.

 

A kad odnesu…

 

Praznina, ruševina i tišina u duši.

Gromovi i oluje buku stvaraju,

tugu sa bolom stapaju.

Nema više smisla u životnom besmislu.

Ko krade Bogu dane,

na kraju mraka

sam ostane, ali

nije sam,

nisam sama –

sa crnim pticama sam.

 

Odjednom shvatam –

oko glave mi lete

te crne ptice.

Čime se crne ptice hrane?

Mojim sećanjima?

Tu su, u mraku sablasno kruže,

plaše me,

čuju se.

Dok svemir ima svoj prostor i beskonačno vreme,

zvezde se klanjaju tami i vremenom padaju,

i tuđe želje ostvaruju.

 

Košmar mi u glavi.

Veo crne noći muzikom gasi radost u meni.

Znojim se od straha.

Sablasna noć ne pruža utehu.

Olujna kiša započinje svoju žurku –

igraju slomljena srca.

Početak je kraja,

đavo se već smeje.

Daleko sam od nebeskog raja.

 

Dok crne ptice i dalje plešu,

gladne su mraka i tame.

Đavoli nikad ne spavaju –

po crnim oblacima crnu muziku sviraju.

Crne ptice još bliže, dok se oluja za olujom niže,

i sve bliže…

Košmar mi u glavi.

Veo crne noći seje

prazninu i pustoš – u duši koja đavolski guši.

Zaklanja mesec,

zvezde i sunce.

 

Budim se iz sna.

Shvatam: ovo je samo obična noćna mora.

Gladne crne ptice postaše rajske

nasmejane đavolice.

 

Nisam više na kraju.

U ovoj dimenziji zvezde ne padaju,

već, ko cvetovi ogromni, nebom sijaju.

Olujni oblaci se smanjuju –

poniženo se zvezdama, suncu i mesecu klanjaju.

Osmehom se budim iz košmara.

Opet sam puna životnog žara

Спавам отворених очију      Чувам снове да не побегну Искру живота ,  што још тиња у мени , дугујем баш њима мојим неоствареним сновима .

Они ми дају ноту, варницу , жишку , да преживим , да ово време не прође узалуд .

Снови да оживе , мириси младости да се врате , да остварим заборављено сећање .

Проклетство мисли узима данак све наше пропада у забораву времена,које стоји , и чека да му се обратимо с разумевањем.

Губимо га , јер знамо да је немогуће сањати и време замрзнути .

Снови данас нису исти као сутра . Снови остају , а време се мења.

Сањајмо , али с разумевањем за времеc, оно иде , тече…

Треба радити на сновима .      Jер кад уђу у године , готово је .

Пропали су.

Љубав као вино

Просућу вино за срећу и наше дане,
и нека туга у празној чаши остане.
Док гледам у небо
и тамну ноћ,
осећам да једино вино има ту моћ,
заробљена срца
да ослободи,
путем љубави да их води.

У чаши вина
осмех ти тражим,
своју самоћу мало да ублажим.
Ако ме чује
звезда трајна,
нек ти пренесе — није тајна,
да моја љубав бескрајна
тече ко река, црвена, врела,
да заувек споји
наша два тела?

Moj svete

 

Moj svete

Moje dete u mašti ,

Moj svet u svemiru

Moja duša u nemiru ,

Ko niti privlačnim

Misli u sećanju,

Pamtim ti suze,

Peku, peku me ,

-Bole ,

-Dušice draga mila,

Moj svete

ljubavlju ,

šaljem ti krila.

-Poleti ko feniks iz pepela –

Lepota je tvoja sila.

Ko zlatne niti tkam ti u svemiru

Da, sreću ti šaljem niz stazu zvezdanu

Dušo draga i mila

dok god sam svesna

U oblaku večnosti zapisana

 

biće dva imena Vesna I Nikola.

Ko feniks iz pepela….

Samo Vesna i Nikola.

Мирис летње кише која лењо пада , тихо и полако улази у моју душу.Отвара старе ране зарасле у сету и сећање.

Ране су настале давно , врло давно , на самом почетку моје ране младости , када смо још живели безбрижно , када смо волели и били вољени , када је лето било лето , а љубав љубав , која се делила на клупици у парку са неизбежном шаком сунцокрета и врелим пољупцима са укусом лета , које је увек кратко трајало као и љубав са мирисом кише.

Звук рађања јутра . Из дна таме и тишине стварности , буди успавана чула закопана дубоко у души .

Спавам , сморен ,у просторима иза ћошка стварности , спреман да јурим заборављене успомене и истине ове блудне , бљутаве стварности.

Будим се и плачем ,тражим затровану будућност прошлих , а и садашњих живота , отупелих од пића.

Опроштај долази од Бога , ако га пронађем у блату садашњости , пуне тужних тренутака и пропалих догађаја .

Истина пати у лудилу нестварног бола судбине . Сунце опет излази , на западу