Добродошли!
Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.
Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.
Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.
Задњих пар година, откако не ходам , седим , слушам и гледам , и ћутим . Покушавам да будем глув , слеп и нем .
Нико никога не поштује ,не уважава , не слуша . Сви све знају , и заједно , у глупост пропадају .
Времена су гадна , трудна и очајна .Треба изнети памет треба је сачувати .
Време је када лаж цвета одмах, а истини треба времена да се прими . Време је кад оружје говори , а сви га слушају , без обзира .
Ја седим, слуша гледам . Памети , немам
Ушао сам у вртлог заборава , где време стоји , опрано од лудости и криве истине , која стоји на путу стихијске правде успаваних живота , препуних греха .
Доспео сам на стуб срама успаване стварности биртије са краја пута , налик на авантуру тек пропупелих девојака , жељних догађаја зачињених сексом и алкохолом којих ће се сећати до краја својих бедних , усраних живота .
Живота створених да пате , и да се стиде због мало луде среће…
Упао сам у вртлог заборав Надам се…..
___
______________________
Лутам ноћу поспаним улицама града , тражим спас и утеху изгубљених душа . Облаци прикривају месец , почиње киша , јака, хладна , јесења .
Бежим, трчим кроз празне улице , мокар до голе коже . У трку скидaм џемпер и мајицу , џабе.
Ветар диже прашину и папир ковитла их по тами .Хладноје
Бежим у своју зграду пешкиром бришем косу . Јесења киша над Београдом , хладна , све растерује са улица , најављујући , да долази зима.
Јуче дође кум , да ме види Пописмо кафу , и ракију , мученицу.
„Куме,“ рекох , „волео бих сутра ујутро да одем у цркву , да се причестим .“ „Добро,“ рече ,„долазим .“
И дође . Поможе ми да сиђем низ степенице , седе ме у колица , и одгура у цркву .
Уз пут , сретосмо многе комшије . Видим им по очима изненађени су нашим сусретом Љубазни , а тужни погледи пустише ме да прођем
Стигосмо баш на време . Служба је почела . Гужва је Уђох својим ногама . Присутни ме погледаше . Пред иконом се прекрстих , и помоли Богу.
Баш тада , када су сви у глас говорили молитву , Символ вере , осетих да стојим . издржах целу службу на ногама .
После , приђе ми свештеник рече: „Ипак си дошао .“„Увек , кад год могу ,“ одговорих му , на изласку .
Лепо сам ишао , као да сам снагу добио . Кум ме одгура у колицима . Кад стигосмо кући са кумом попих кафу Ћутали смо .
,,Кад год хоћеш , само реци рече он ” на изласку.
Тихо сам плакао . За себе. Цео дан.
Све страсти, што су у мојим мислима никле , путују полако и нестају у смирају моје душе . Која покушава са Богом да разговара .
Све се претворило у ништа . Сва бол, сва патња , нестали су у времену када је нешто могло да буде , а није .
Прошло је мирно . Већ заборављена младост , опет је рођена . Жмарци заборављени опет јуре кичмом , до стомака.
Ех , било је…Сада седе косе стоје на олтару наше младости , која је прошла брзо , као пролећна , топла киша , брза и нестала у даху .
Али остаје , само као , нада која још трепери у нама.
Сјаје звијезде свијетле тачке на небу,
Док бирам моју најдражу звијезду
Упијам вишеградско вече
Сочно попут поморанџи у сазријевању
Дотакла бих те длановима
Да осјетим твоју потребу за мном,
А да сакријем чежњу за тобом,
Вријеме је створено за љубав,
За тренутак, не марeћи за трајање,
Док млад мјесец плови обзорјем
Дођи да се спојимо са вјечношћу,
Љубав је смарагдно бескрајна,
Драгуљ младости и бесмртности.
Пригрлила бих те да вријеме не побјегне
Ноћ је изазова која нема цијене,
Ја те могу чути,али ти не чујеш мене
Немам те, плашим се заплакаћу.
Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?
Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.
Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.
И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.
Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачке мале смијавице.
Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.
Плачем.
Смејем се.
Гушим се .
Губим се .
Не разумем .
Сунце кида облаке .
Олуја се спрема .
Долази .
У глави ми збрка ,
не знам у чему је фрка .
Долазе ,
кришом ,
руше свет ,
праве неред .
Уживају у њему .
Зло се смеје .
Руши темеље живота ,
руши само себе .
Гробља ће бити мала
да приме њихове скелете .
А ми ,
живећемо ,
инат њима ,
преживећемо
њихове паклене олује .
Лудило у мени,
Распомамљена страховања
Раздиру ме.
Како да растјерам магле
Што око мене круже,
Пријете сивилом да
Обоје моју душу.
Жељна сам те до бола,
Али срце дрхти испод јабланова,
Док оплакујем будућност.
Има ли наде?
Моја да је препознала бих је.