Категорија: Sandra Miladinović

ВИШЕ ОД ТОГА

ЗОВУ МЕ ТОПЛЕ КИШНЕ КАПИ,
МАМИ МЕ НЕБО КАО НЕЖНА РУКА,
ОЧАЈ МЕ БУДИ ОД ПУСТЕ ЧЕЖЊЕ,
МИРИС ТАЛАСА И ТАЈНА ЛУКА…

ОКУС ВИНА СЕ СЛИВА НИЗ ГРЛО,
ОПРОШТАЈ НУДИ БЕСКРАЈ СВАНУЋА,
САЊАЛИЦУ ШТО ЛОМИ ПРСТЕ,
ОПИЈА ЈОШ ЈЕДНА ВЕСЕЛА ДУГА!!!

ТУМАРАМ МИСЛИМА НЕСВЕСНА ДАХА,
МИРИШЕ ВАЗДУХ НА ЦВЕТНА ПОЉА,
РЕЧ ШТО СЕ РАЗЛЕЖЕ КАО ВАПАЈ,
ОТКРИ МИ ТРЗАЈ ДА САМ ЈОШ СВОЈА!

НЕМА ОД ЈУТРОС ПОСМАТРАМ СНЕНО…
САН ШТО СЕ РАЗЛЕЖЕ КУД ПОГЛЕД ДОПРЕ,
НЕМОГУЋЕ ЈЕ ДА СИ ТИ ЖЕЉО,
СУНЦЕ ШТО ХАРА МОЈИМ ЖИВОТОМ!?

ЗОВУ МЕ ТОПЛЕ КИШНЕ КАПИ,
МАМИ МЕ НЕБО КАО НЕЖНА РУКА,
ДО БЕЛЕ ПУТИ ОСЕЋАМ ВЛАГУ,
ОВАЈ ТРЕН СРЕЋЕ ЈЕ ВИШЕ ОД ТОГА!

© Миладиновић Сандра

СВЕДОЧИМ……

Ево ме,
ја Косовка девојка
сузама мијем ране ових јунака
што падоше сред сумрака људких душа….
Певам и плачем у исто време…
док ми ветар мрси дугу косу.
Гледам уснуле очи
и крваве гајтане, сабље,
и копљем коње прободене…
Тамо негде још виори застава српска
у руци мога брата, и чујем уздах бола,
у ропцу крик сокола….

Ево ме,
родићу Србина знам!!!!
А, сада у јелеку и кошуљи извеженој,
у пасу тканица, у руци крчаг,
корчам овим пољем наједном јака,
а, до јуче ми је била душа – као памук лака…
и брижна …због јунака који јахаше крај мога дома,
до Косова поља које их је дочекало
препуно црвених божура као вино рујно…
Опило их јунаштвом и слободом,
правдом и надом, вером у боље сутра,
па падоше као магла на очи,
и издаја обоји ноћи у црње,
а, трње се заби ко Исусу у чело…
Ух, те хуље……

Ево ме,
ја сведочим о чему сања и за шта
се моли српска душа…
У свакој сам цркви и манастиру, пољу, долу,
брегу, шуми,на челу сваког детета
у повоју што мирише на невиност
и грче као звоно где год нас има…
Сјединимо се у једно јато,
Лазару биће на срцу милина….

Ми Срби ВОЛИМО – то је истина!

© Mиладиновића Сандра

ЛЕПИ ЈОВАН

Небом су играле звезде у колу
под седам велова заводећи лолу,
а, он је остао веран сванућу,
оној нежној роси на врбовом прућу,
што су миле деве у корпе сплитале,
рогозима њих су пуниле са страшћу…
и питале жељне љубави до неба,
како лепи Јован млади све њих гледа…
а, опет их сваку као брат целива,
поштује ко’ нико и цвећем дарива,
а, када ноћ падне гором чудо сија,
и само се чује тиха мелодија!?

(c) Миладиновић Сандра

СУНЦЕ НА РАМЕНУ

На мом длану је бели голуб,
на мом рамену румено Сунце….
Па ипак, туга ми походи мисли…
Кључ је од браве пронашла лако
у стрепњи и несигурном кораку…
и тако насела на нова искушења…
Јер није мене брига шта се збива
у моме срцу…..моја је љубав
за музиком живота већа
и јача од сваке сузе,
од сваке издаје и разочарења!!!

© Миладиновић Сандра

ЗНАЛА САМ…..

У детињству познавала сам један другачији свет,
био је оивичен плаветнилом неба,
људске очи су биле благе и искричаве,
пољане су мирисале на мед и тек испечени хлеба….

Све је било попут бајке у непознатој земљи,
будућност ми је отварала широм знатижеље врата,
познавала сам пуно људи жуљевитих руку,
а, душе су им биле попут бескраја од самог злата….

Птице су радо слетале на отворене прозоре,
гајевима је шарао њихов весели хор,
срца су им титрала као дар небески,
али им људи одузеше кo’ из хира – пун песме двор!!!

И знала сам ата валовите гриве,
копита су му одзвањала као звонa кроз наш крај….
ипак је све сличило на звук мелодије,
што допире до самог Сунца као прави змај….

1001 корак ме од тада дели,
на том путу упоздадох канџе издаје и лажи,
растанке, пријатеље, душе алхемичара,
али, љубав као да ме гања и свуда тражи…

Волим овај ветровити брег што ме ломи,
док Сунце плеше и Месец лелуја на стражи…
волим ова жита и свице пред ноћ
жовот се не добија на дар када се тражи…..

© Миладиновић Сандра

МИРИС БОЖУРА

И сто живота да имам, шта ће ми,
када ова бол ме стално кида,
и када сам срећна, раздире ме,
Српкињи дно је очнога вида…..?!

Тканицу оставњам недоткану,
кошуљу белу недовежену,
ја песму остављам недопевану,
и реку жеља недоречену….

Небом пролећу јата птица,
гнезда сплићу и гаје младе,
одзвања цвркут Божјим гајевима,
а, једно звоно на трен застаде….

Суза ми крену, срце задрхта,
скрштених руку умирем и ја,
Косовка дева видаше ране,
а, мене тамо на пољу нема….

Звоно Грачанице болно зајеца,
ехо се одби око планете,
а, ја се молим у Лазарици,
за правду и милост неверни свете…?!

Каква се гамад скупила над нама,
и ко је заставу покопао стару,
а, мирис божура неко је уклео,
Арбанас док је дирао у рану?!

Неверниче, са ђаволом семе сејеш,
просипаш дукате и оргијаш,
цериш се и смејеш убогима,
у фраковима црном заставом вијеш…?!

Жељно љубави поље таласа,
као немирно море се мрешка,
одзвањају гласови давне прошлости…
Кораком сени бол је још тежа…

Витез у оклопу на белом ату,
у сусрет му јури лепа Ленка,
косу је густу дугу расплела,
у белој кошуљи да га сачека……

Јелек јој вежен срмом проткан,
опанци пресни, кроз осмех сузе,
у рукама јој свежи божури….
Он застаде и венац узе….

Шири се мирис божура небом,
брзином светлости до звезда стиже,
на Косову пољу витез до витеза,
Кнез Лазар заставу љубави диже….

© Миладиновић Сандра

СЛАТКЕ РЕЧИ

Нећу слатке речи овог јуна,
некада сам без цензуре била,
годила ми је и лажна свила,
али, изненада никоше ми крила!

Нећу слатке речи овог јуна,
ни доброту да бацам у ветар,
тек лажима да гледам кроз прсте…
Нек ми шапат мрси косе густе!!!

Нећу слатке речи овог јуна,
оне скупљене у задњем кварту,
маглу која заклања ми Сунце….
Нек мудрошћу моју душу такну…

Нећу слатке речи овог јуна,
издала сам себе некад давно,
погрешне сам изабрала руке…
Или, ми се можда није дало…?!

Нећу слатке речи овог јуна,
док мирише липа око мене,
златну крошњу лахор населио,
стварност тече лако ми кроз вене!!!!

© Миладиновић Сандра

МЕГДАН

Ja бих тебе не груди спустила
као букет ружа мирисавих,
и заспала опијена тобом,
заполовила морем насмејаних….

Тај белутак среће да ноћ траје,
вреднији је од хиљаду нити,
што се плету кроз савест немирну,
док се питам шта ће сутра бити….

Снови пусти недају ми мира,
топла рука што ме одхранила,
куле душом увек вредно гради,
васпитање јаче је од глади…

На мегдану док снагу вагају,
корак напред, два корака назад…
Ја бих тебе на груди спустила,
ти ме љуби да не мислим вазда….

Анђео си што ми звезде сазда….

(c) Миладиновић Сандра

АКО ЈЕ ГРЕХ…

Ako jе грех што волим и волећу,
па макар и неузвраћено било?!
Што волела сам душом свом!?
То што против лажи не могу, већ време…
Ако је то за људе зло?……
Пустићу да све киша спере,
и дуге хладне и оштре зиме….
Пустићу да прође време,
што гута све пред собом,
а, болно бреме баца у црне рупе космоса,
без трага….
Ја тако ситна да се не видим,
ја тако небитна сам знам,
али, један мој искрен осмех са усана,
сузама многим биће крај….

Волела бих да замном певају,
да замном играју и да се веселе,
где сам ја падала да птице певају,
и да цветају руже црвене….

© Миладиновић Сандра

ДОВИЂЕЊА!

Ако кроз буре и падове,
изађеш коначно на сунчану обалу,
и капљице воде и зноја се сливају,
а, кроз трепавице дуге се преливају,
па као да тек си рођен,
а, ипак живот ти је мања тајна!
Обучен у нове хаљине сазнања,
твоја сен је често испред тебе…
Иако је некада већа, некада мања,
славе те пространства и небу си драг,
на путу си избављења до краја,
од рођења…..
И сада продужи путниче намерниче
покоран, а поносан….
Довиђења!

© Миладиновић Сандра