Категорија: Sandra Miladinović

ОПОЈНА НАДА….

Зрела је моја нада, као дуња у јесен
која мами својим мирисом
и непланиране погледе….
Слатка је као мед и заводљива
као дева која гледа пут хоризонта!
Љупка је као девојчица крупних очију
боје купина, која снено машта…
Неодољива је, и као никада пре
занесена сам њеном лепотом,
као небом овога јутра које је
злаћано и умивено па опојно блиста!
Мој корак од сванућа је само њен
и тешко да ће ми опет бити оволико
блиска!

© Миладиновић Сандра

ЉУБАВИ ЖЕЉНА

Када ме пробудиш рећи ћу ти тихо
речи које нисам никада ником рекла,
дланом ћу ти поћи нежно пут образа,
и канут ће суза, што је већ потекла…

На ономе мосту где сам јуче прошла,
дуго сам, баш дуго, мислила о свему…
Жубор реке однео ми на тренутак мисли,
у мени су људи тад видели сену….

Што сам се надала познатим очима,
оној души што зна сваку моју струну…!
Што сам се мрвила на сто делића,
чежњом опијена у рањиву срну…!

Свака ноћ ми веруј доноси сванућа,
свако јутро нову наду некошену,
ко цветна ливада мирише ми душа,
да ћеш снагом духа пробудити жену!

(c) Миладиновић Сандра

ВОЛИМ ТЕ …….

Волим те, кажем, а глас одјекује!
Волим те, чујем, а кроз маглу назирем твој лик,
бат корака лагано одзвања,
тек, длан на мом рамену, а то није трик!

Не, није ми било лако да спознам,
сујета људска страх страшни ствара,
хоће ли бити издаје када признам?!
Твоје признање, али ипак слутња је стара!

И време не пролази, него ми, знаш ли,
као што река не тече, него хитра вода,
па се питам како патњу да угасим,
колико нас загрљаја дели до тог брода?!

Ти ме само гледаш и смешкаш се смело,
па ме нежно руком привијаш уз себе,
кажеш кошуте су ко рањене птице,
у заборав баци трње што те гребе!!!!!

© Миладиновић Сандра

СВЕ ЈЕ ВЕЋ ВИЂЕНО….

Све је већ виђено и знам за тугу и крај
и опроштај….
Све је већ као сунчано јутро после густе магле
док се још роса држи за младу траву….
Подижем главу!!!!

Да, ја спремно чекам нови сутон у башти снова,
процваће ускоро божури и девојачко срце….
Све је већ виђено, али радост ова,
промаља као месечеве сестре у колу
и маштовито плете своје прсте….

Опрости ми Ти што бесрамно ломим oву душу…
Искушења ме привлаче сада признајем,
знатижеља док трагам за својим циљем,
са пута љубави поведе ме понекада….
Знај да те вођена незнаним силама
тада издајем….!!!

© Миладиновић Сандра

ОБУЦИ МЕ У МИЛОСТ

Oбуци ме у своју милост,
обаспи ме срећом бар на трен,
обрадуј ме црвеном ружом
и пољубцем, па да си сен…!

Нестварно ми пробуди пажњу,
и храброст нек дође ниодкуда,
свећа стрпљења нека догори,
а, ове ноћи ти буди свуда…

Нек летим као на љуљашци снова,
голубице нек надлећу ме са свих страна,
време нек стане, нема бројања,
као потоци нек сливају се осећања….

Ујутру се извуци, остави мирисе
отворен прозор и на души траг…
Обуци ме у своју милост,
и као сен ми остани драг!

© Миладиновић Сандра

СВЕТСКИ ЧОВЕК

Учим те буди човек,
и никада се не стиди тога,
лаж знај не побеђује
она тражи немир и зло па
царује пакленим струјама…
Учим те буди човек
и златна међу муњама!!!

Учим те буди стваралац,
поклањај речи ко руже…
На мржњу не одговарај,
марљиве руке нек држе
капи што се сливају
полако у твоја недра…..
Учим те буди човек
а, такав небу треба!!!

Сањај моја сањалице,
јер знатижељне немирне птице,
долазе до многих тајни,
нађу и скровишта када затребају,
постају капетани славних свемирских бродова….
Учим те буди човек поштован и слободан!

© Миладиновић Сандра

ИСКРЕНА РЕЧ

Хеј, за једну искрену реч
ја ћу ти име клицати,
чак и за највећ пех,
ни прстом нећу мицати,
само је немој порицати,
и чистоту остави да дише,
да расте и лепрша
као ласта крилима,
као талас што жури обали
попут плавичастог ћилима…
Као дрхтај што хита срцу
жељном исконске љубави….
Хеј, за једну искрену реч
ојачаће душе стубови
што као храст пушта корење,
а, не тражи власт, ни знамење,
само би мудрост да крунише,
јер давно је једном збунише,
а, светлост се никако не предаје,
кад реч оседла – а треба је!

Хеј, за једну искрену реч!

© Миладиновић Сандра

ТРЕШЊА

Огрејало искричаво јутарње Сунце….
промаља се, кроз још не пролистале гране,
чују се птице, радост разносе,
али, једна старица – пође, па стане….

Боре већ дубоко урезане, јаке,
о страшној, дугој патњи, говоре смело,
наједном је руке погледала своје,
и старо изношено радно одело….

Већ дуго сваки дан јој је исти,
пусти зидови зборе наглас,
стари се са њом, ко’ јуче, опростио,
и дао јој аманет задњега часа….

-“Нека га стара коров свуда,
не плачи, не брини, не тугуј због тога,
али, ону трешњу, родну што чека,
сачувај драга, тако ти Бога….!”

А, она, разиграна стоји и чека,
процвала је и усамљена поносно стоји,
стара јој прилази, клече пред њом,
прекрсти се, и поче да моли….

Чувај ми Господе тамо далеко,
моје најдраже анђеле драге,
помози најмудрији да не забораве,
корене своје, подај им снаге…

Када једном дођу, и да ме нема,
нека их трешња стара дочека,
медена уста нек је се наједу…
Само то желим, тако ми века!

© Миладиновић Сандра

ДЕСИЋЕ СЕ ЧУДО!

Можда сам те срела, упознала нисам,
али, моја си подсвест, моја бол и срећа!
Можда сам те погледала, али само кратко,
у другом смо друштву испијали пића….

Једном на улици као познати глас,
брзином светлости прохујао је ветар,
дошло ми је да полетим с’ њим изнад облака,
и измамим тајну док је тако срећан!

Пусти, не будали мој принче без круне,
знам да си уморан и понекад сетан,
можда се чак тргнеш усред ноћи тмурне,
а, ја месечином до тебе дошетам….

Синоћ ми је месец намигнуо смело,
бећар, лола, мангуп, играо се лудо,
назвао ме сестром, дал’ је тако смео,
али, осећај имам – десиће се чудо!

© Миладиновић Сандра

СРЕЋА ЈЕ……..

Срећа је мени кап кише на длану
када добује са нашег неба.
Срећа је мени реч утехе,
онда када ми највише треба!

Срећа је када те усним, а изјутра видим,
и осетим топлину твога даха…
То мени бајку обећану
приређујеш ти, без имало страха…

Ни ноћ, ни дан више нису важни,
као да ми се у једно слију…
Срећа је мени када наша срца
у једном ритму скупа бију…

И то како казаљке клизе,
шта има време с’ било чиме!?
Наше су се душе благословом нашле,
и ништа друго не мери се тиме….

Срећа је мени загрљај са тобом,
када без речи слушамо ветар…
када путујемо ван знаних граница…
Срећа је мени, када си ти срећан!

© Миладиновић Сандра