Категорија: Sandra Miladinović

СЛИКАРКА СА БРОДА

Kаква је то мелодија којом шуми лишће,
која бодри наду што бије из груди,
опија лагано кo’ љубављу биће….
Каква је то радост ко’ најслађе пиће?!

Полако се прикрада преко наших чула,
једна нова срећа, виолине струна…
сликарке са брода, што и песме пише….
а, делује строгo и када тихо дише….

Шушти под стопалом, шара нам по стаклу,
и изнова ствара сасвим нове сенке…
За руку баш често грубо помилује…
Какав је то загрљај прошлости далеке!?

Грациозно хода и очи јој видим….
Сунце ми заклања док са њим шурује!
Али, мудрица то је што под кожу уђе,
па изнова заволиш њеног даха струје!

Ето, на прагу је!!!!!!!!!

© Миладиновић Сандра

ВАТРЕНЕ СТРЕЛЕ

Није ми више битно шта ће рећи
та пуста уста језиком сумње,
и да ли ће поглед сузити
унапред у тмину гледајући…
Ја путујем себи певајући!

А, као ниске се нижу туге,
и нове радости, мегдан до мегдана..
Хладне ми руке додирују рамена,
крај срца ватрене стреле пролећу….
Док путујем себи, кажем волећу!!!

И није моја реч само песма,
ни глас што се често долином чује,
ни загрљај и осмех из чиста срца….
Не, није ми битно што воду муте,
топло је срцу што греје ми скуте!

Капи кише се брзо угреју
док клизе ка мојим очима на стражи…
Мени су планине, као долине,
а, сунчани дани као и облачни…
Моје су победе – моји порази….

© Миладиновић Сандра

BARKA

Barka sam na moru koje je čas valovito, čas mirno,
kada nadodje plima, oblaci kao da su bliži…
Oseka me vraća u stvarnost i preseca kao hladna kiša,
posle koje je sve mirno, pa i svaka reč nekako tiša….

Duboka i bistra pučina kao istina stremi daljini,
ogledalo neba otvara širom magična vrata ….
Boji se uznemirena suština očarana visinom,
zalazak presvlači trenutke u zagonetno tihi šapat…..

Poljubi me, kažem ti, vešti ljubavniče,
bez tajni zaspati ove noći neću….
Pramcem dodirujem šljunak što se meša,
obala mi vešto svija svoju priču….

Neka mila jeza budi me u ponoć,
nigde nikog nema sem mene i tmine,
srećna kraj obale nežno se uvijam,
bokom plešem tiho uz života rime….

(c) Miladinović Sandra

ЧИНИЈА

Недај да туга прозоре види oсветљене,
нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду,
затвори очи и спусти дланове тихо на груди,
сачекај зору да зрак те милује и љуби….

Понекада таласи плиме донесу магију,
бисери заиграју и душа тада засија,
а, кат-кад дно са мора запенуша,
учини да све не спозна твоја душа…

Остави јој неке мисли недоречене,
нечим је препадни у тренутку највеће сумње,
лечи је пре ране задобијене,
стрелом прободи срце, љубављу муке!!!!

Синоћ је звезда пала на мој длан,
зауставила се за трен на трагу судбине,
врела полако је кружила пут његових линија,
утопила се у моју пут, као да је чинија!

© Миладиновић Сандра

МЕЛОДИЈА

Tамо на брегу усковитлане боре лета
као крдо дивљих коња у галопу,
под налетом топлог ветра,
умивају сетно лице у анђеоски осмех!
Сунце плови као магија плаветнила,
и лагано одлази на починак….
Црни витез са сребрном куглом
спушта тихо руке на тло….
Чаробно!!!!
Мирише на лето, а и зрикавци смело
везу уз мирис поља, дивље нане,
и мајчине душице….
Нестају све стеге и душа трепери
као лист младике…
Вољени се стапају у загрљаје,
чује се ритмично дисање,
као мелодија што скрива уздахе….

© Миладиновић Сандра

УСПАВАНКА

Jедино тебе нема, а само ти постојиш,
да могу да чујем како дишеш сада
била би ми најлепша успаванка…
Једино тебе сањам, осећам дамари твоји,
одзвањају као ехо што ме у живот враћа…
А, нема те,
не знам ти ни боју очију,
нити гласа, бат корака и осмех
како ти стоји…..?
Да ли ћеш сан остати, као мелем или казна,
или дан док минуте твог доласка бројим?

Једино тебе нема, а само ти постојиш,
да могу да заспим сигурна уз тебе
звезде би засијале јаче чини ми се…
Некада осетим покрет, као ветар дoдирне ме,
то твоја душа можда несвесно тражи своје….
А, нема ме,
не знаш ми ни боју очију,
нити гласа, бат корака и осмех
како ми стоји…?
Да ли ме и ти сањаш, или те таласи вуку,
топле руке и странице књига које и не бројиш?

Шта ли је истина?

© Миладиновић Сандра

СУЗА

Не умем да мрзим,
прогутам патњу као невољу,
лаж као пелен…
Моје срце само волети зна,
а, смејем се и када ме суза
гуши до бола….
Да ли је велика или мала,
да ли је моја или твоја, нечија…?
Одакле снаге за лице среће мени
и овај сјај у очима?
О, када небо порумени,
ја чашу бола разбијам,
као весељак усред крчме,
а, жедна земња све упија…
Даје ми моћ и одговор даје…
па свањивам тако ноћима…
са тихим музиком у очима..

Не умем да мрзим,
та саветлост у мени истина,
смањује се и повија,
и као свећа затрепери,
па опет плане као буктиња!
Помислим тај бич у руци да имам,
али, слику не довршавам,
та претпоставка се за трен скамени,
па у прах сруши као пустиња!
Ја срећу туђу осмехом “плаћам”,
и знам многи помисле шта ли ћу са тим?
Да ли сам луда, па се склоне?!
А, ја озарена наставим….
И опет суза та у мени,
као да је барка, доплови…
И радујем јој се, о грехоте….
Као пролеће када озелени….

Душе ме дотичу, као да сам магнет,
и мржње канџе осетим, и
анђеоски очи неке,
у једно склопим па размрсим!
Да, сви смо рођени
да кроз боли учимо, патимо, венемо,
па будимо се….
Да, сви смо рођени да од искре стварамо живот
и волимо се….!…
или у тмину склонимо се?!

Понекада нема је, задрема, ућути,
а, ја пребледим као зид…
Без сузе не могу да се отмем брзаку,
ма, ни да коракнем и оздравим!

© Миладиновић Сандра

СЕНКЕ

Тражим опроштај за сузе, а не зна им се броја,
за грешке у корацима и лутања без боја…
Тражим опроштај за остављену чашу црног вина,
за сузу и руку пружену, мирисну као ружа са висина…
Тражим опроштај, боље рећи молим…
за сваки мој грех нек камен проговори….

Тражим опроштај за ноћи несанице,
за грешне мисли што лете као птице…
Знам жив сам човек, али милост тражим,
и за ону траву што пољем погазим…
Што тражим смисао, а желим још брже,
да одвојим трн од расцветале руже!!!
За реку живота што тече ми телом,
не, не сматрам ово неким тајним велом,
али, знам било би ко еликсир пиће
милост да умије ово крхко биће…

Исток, јутро свиће, Сунце,
шуми лишће, чујем жубор реке….
Милост брише сенке…..

© Миладиновић Сандра

ТРЕНУТНО….

Испод ових трепавица крију се ластавице
веселе немирне птице селице,
свакога јутра се вину до свода,
као до најближег, рођеног рода!
А, црне купине их чекају на повратак,
њихов маестрални валовити долазак….
Тамо на дну очне дупље где се скупљају
меморисане слике као струне ћуте….
Не чују се….чекају минуте што слуте!!!!!

Дланови мојих руку мекани и влажни,
док расипају капи по лицу варалици,
жељни су нежности до изнемоглости,
као крила да осете струјање ваздуха,
јер живот нису сенке или лажне куле,
ни карневали препуни маски…
Оне невидљиве, али дуге струне,
опроштај нуде болу да заспи….
А, река емоција линијом живота,
са судбином се враголасто шали,
од палца до малића крију се кораци,
поскок и окрет што душу мами!!!!

Мостови ми требају и озарена лица,
пријатељ што већи да победимо непремостиво,
јер ови дланови и ластавица
дар су вечности, а моји тренутно!

© Миладиновић Сандра

РАСТАНАК…УЗ КАФУ….

Врело је и не иде уз топлу кафу, а пила ми се,
застала у грлу као камен, неда да дишем,
не смем да те погледам, а видим само твоју силуету,
лек за све су моје сузе, али за инат неће да потеку….

Гушим се, осећам да ни теби није лако,
ни гутљај ниси попио и ћутиш, па се на силу смејеш тек онако,
збијаш шалу на рачун наш, а знам да глумиш…
Гледам у сто, као пчела ти ћеш да одзујиш….

Одлазиш и шоља остаје на столу пуна…
Одлазиш, а као да те вуку назад невидљиве нити!
Загрлила бих те најјаче, али не смем због бола!
Излетеће као јецај и најјача стрела, зато стрепим!
Пући ће срце на два дела….

Одлазиш, остаје шоља кафе и твој мирис,
деца смо, осећам још увек као некада,
ти си витез, а ја принцеза из шљивака…
Одлазиш, али доћи ћеш…..
Знам судбина је таква…..

Таква је кафа на брзака, увек опече….

© Миладиновић Сандра