Категорија: Sandra Miladinović

„ПОНИЖЕНИ“

Понижени то никада нису
ни згажени, ни прогнани,
ни преварени, ни обманути,
ни исмејани, ни издати….

Нестају ли звезде у олујној ноћи,
или даље језде на радост свемира….?!
Застаје ли река у јутарњој магли,
ил жубори верна својим стремљењима…?!

Месецима сунце чека своја лета,
векови магију умни да поведу,
необрано грожђе да мирише – ветар,
и све тајне среће туге да помету….

Љубав увек сања машту и хероје,
кораке што пустиње пролазе храброшћу…
„Понижене“ који услед снаге воље,
лекције живота плаћају „слабошћу“!

Листови мудрости нису исписани
лажима, сенкама, крвљу издајника,
већ мирисом рузмарина, таласа, дубина,
када се море повуче после снажних плима!

(c) Миладиновић Сандра

ИЗИГРАНА

Оној старици са литице што гледа,
валовиту реку и прудове , вирове и лугове…
не замерите сећање на доксате, плотове и запреге,
градине и воденице, мирисне дуње,
оне прве зоре рујне девојачке….пролећне…
и увојке дуге расплетене…уздахе и чежње….
раширене зене…… његове очи…. омиљене….
Опростите јој све мисли и жеље
док седи попут сене сама, скрштених руку,
и мирише струк дивље нане, сећа се растанака, туга,
радости и најбољих слуга- суза….
Стазама своје младости открива изнова
слике проживљене и види себе јаку и једру,
веселу и поносну,младу и пожељну….како носи ведро
пуно хладне изворске воде, децу и вриску
радости док беру највишу трешњу у пољу….
Себе најбољу….
Беше дете, девојка, супруга, мајка, бака,
а, сада дрво осушених грана и корена који
се назире испод трошне земље…
А, чинило се могла је боље и више…
Те своје снове, жртвоване, непроживљене…
да ли то судбина пише својим пером
залазак сунца и остатак дана….!?
Опет и ову ноћ остаје сама….
Изиграна….?!

(C) Mиладиновић Сандра

ПРАВО ИМЕ

Без патње људи нису људи,
осмех из душе постаје редак,
тежак је пут испосника,
голет и крш, a глас јак и једак…

И пружају авети бестидно руке,
лаж увијену у најлепше речи,
кроз пустињу фатаморгана се буди,
на раскрсници осмех хуља звечи…

А, ране живе налазе пута,
у ропцу очи постају неме,
бездан из чемери и семе рађа,
надолазе таласи клица када крене…

Е, усред поља црвених булки,
облаци нестају попут сене,
очима ништа није скривено,
живот без лажи тече кроз вене…

То оздрављење доноси радост,
разум до мудрости још битку бије,
а, крст што следиш и када те боли,
једино твоје право је име….

(c) Миладиновић Сандра

ИСКРА

Била сам река и цвет јасмина,
ватра и галеб поломљеног крила…
Била сам небо ведро и дубоко,
невино и нежно кaо девојачко око…

Оно чудо шарано дугиним бојама,
као лудо па олујно, мутно и оловно…
Кишно и бисерно, зрело као нар,
господар воље, души мук или дар…

Чар сам чинила звезданим ноћима,
јездила дуж месечевих зрака…
Огледала се у тишини вољеног језера,
и шетала улицама града и мерака…

Била сам море, бурни океан,
тиха голубица испод трошне стреје…
Била сам степа, савана, прашума,
али искра љубави – знала сам где је…!

© Миладиновић Сандра

ЗАГРЛИ КАМЕН

Када ти је тешко загрли камен,
и на дно бездана излиј све сузе,
људима не дај мач да ти суде,
мирисни трн загрли руже….

А када ти крв потекне густа
и рана топла постане дубока,
сакриј се тамо у пећини голој
по камењару мириши коров…

Гуји из крша испричај причу,
не бој се што језиком палаца,
неће ти ништа та отровница,
ни када све боли и тајне сазна…

Запевај јако нек јечи поље,
и ипак воли свом душом својом,
сви смо ми грешници на овом свету,
али, ипак камен сачувај са вољом…

Требаће ти, проста ми душа,
и када тугујеш и када бекријаш,
и веруј ми – оба ми ока,
с’ вером у Бога само добијаш…

На том камену мирно ћеш спавати,
сузе изнети и несанице,
људима не дај мач да ти суде,
руку им пружи савести чисте….

© Миладиновић Сандра

ПЛАЧ АНЂЕЛА

Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
Ћуте и брижно се гледају,
док расту горе околне,
клепет крила се пролама,
ко бисер сузе везу…

Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
A, невина душа у колевци,
је милу мајку уснила,
росу што љуби траву
и потоке што грле брезу…

Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу…
Двоје младих се милује,
и док време за њих стало је,
пробудише се ветрови,
јер ова срећа их прену…

Плачу анђели сањала сам,
у сребрној тишини језера,
надлећу га и одлазе
ка ведром ноћном небу….
И ја сам те сузе попила,
од среће док сам се топила,
као те ноћи у Витлејему,
звезде што светлост плету…

© Миладиновић Сандра

ГРЛИЦА

Смејала сам ти се тада наивно,
а, тек сада видим грешно….
јер леђа сам ти окретала
младалачки бесно,а несвесно,
не знајући да грешим….
Грлица тек полетела из гнезда….
Не, нема оправдања, сем младости?!
Опака је та снага моја била
док сам и себи кршила крила,
ма и да сам добра вила била,
ја нисам имала право да те у очи гледам…!
И те моје усне медом обливене,
пожељне и невине – шта су хтеле..?!
Искуство варалица…. ?!
Ех…..Да….та грлица….!
А, глас твој је одзвањао свуда
именом мојим….
О, младости лудости
нисам знала да те барем
понекад тамом обојим…
Све то ме на грех подсећа,
због чежње којој сам одолела,
због очију које сам покорила,
због нежности које сам избегла,
због искрености коју сам згазила
мислећи да врба бисере ниже…..
Ја нисам дала да ми приђе ближе
ни вихор са оближњег брега…
О, зар се цео свет вртео под
мојим стопалима и постајао мала флека?
Кога сам лагала да сам све попила,
и свет и живот знам?!
А, искрено сам ти се допала,
од очију па до стопала….
Ја – та рањива грлица….девојка што чезне
постати женом, вољеном…
Твоја сирена и жеља без граница,
љубављу обојена књиге страница…
Ах, грлице ниси знала
да си под звоном од стакла,
једном морала штиклом стати
на тај луди камен стеновит,
и бити залогај похлепе и нечије жеље
прикривене у клупку зла,
и златом окићених речи
далеких од стварности и тла….!?
Ти би ми био лептир на длану
слободана – а твоја,
слободан – а мој,
као пахуља нежан,
одговор на вапај неизбежан,
за душу мелем…
за самоћу лек….
Први лет грлице што се
памти заувек!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ТВОЈА БОГИЊА

Када би ме звао својом
док још крв у мени ври,
док ми је кожа још увек глатка
и младост у мени спи,
ја те небих именом звала
већ једном речју – љубави…

Ти као чаробњак варницама хараш,
док ти очи шарају небом,
ашикујеш и са зведама,
и са каменом – сваким погледом,
и сва та тела као облутке
вајаш рукама као саме лутке…

Питам се да ли се у љубав разумеш,
када се било којој кунеш у лаж
коју си унапред прогутао,
јер знаш да кључ од улице у предграђу
што кријеш у свом десном џепу,
значи само загонетку…!?

Од философије сигурно бежиш
и губиш се све више,
у одмазде би да заплениш све
куле истине, светионике,
да забраниш стисак руке, урлике,
и лица без маски, да све потрошиш
на реку без повратка, само да
би попио чашу до дна,
дан до секунде, музику до задње ноте,
без сведока и доказа и задњи динар
од повеће своте!

Можда ти све ово и ниси,
али, како да те оправдам,
како да савладам ово градиво тешко,
док се саплићем у ритму срца?
Постајем јака од изнемоглости
јер иначе би ме жеђ уморила!
Изненади ме као гром из ведра неба
и назови богињом што те је створила!
© Mиладиновић Сандра

МАГИЈА ВИЛА

Илузије ме воде далеко,
није то пуко бежање од стварности,
већ као да ме рука моћна и нежна
води до сводова сванућа….
Тамо до руба где се додирују
звезде са травом,
и где се тамно небо боји
од модрог – у светло плаво!

Oпроштај као лек векова…

Из камена где извире бисерна вода –ватра искри,
и цвета племенитост као пурпурна магла….
њени изданци обале красе,
и руке јој грле трошна стабла.
Године прошле збијају шалу
на ушћу се ватра претвара у поплаву,
где духови Радости и Рађања,
у заборав бележе сва страдања!

Пут сазревања су падања…..

У чаши црвеног вина, од нити месечине,
силуете познате и кораци тихи,
док сок живота се слива
из образа, у руке, па све до петних жила…
играју пантомиму сенкама…..
Мистична је сила у непознате скрила
додире од стакла и свила на окну
се размакла од вихора
па од наглог ударца тупа у мени срце лупа…
О, да ли сам све то снила!?

Силна је снага духа – као магија вила!

(c) Миладиновић Сандра

ЖИВА ВОДА

Пустиња осећања поведе ме некада
и зној ми облије чело,
тешко дишем,
и као да у живи песак тонем целим телом…
Ех,
и срећа зна да заболи, и туга зна да раздани,
а, хладном водом да се опечеш као и оном врелом…

Kao муња сред срца стварност те прене,
зраци ти милују лице и роса краси трепавице!
Иста она што се ниже по трави,
па мравињак слави рођендан крањице
и осмех јој изнуди када се пробуди!

А, ти…

Када разгрнеш грм јасмина или зове у цвату,
сигурно ме тамо можеш пронаћи као ласту у лету,
или осетити као лахор у крошњи липе…
па када цела долина замирише после топле летње кише!
Штавише, грлићу те данима у налетима плиме…
Ех, та пустиња осећања и како се носити са тиме,
а, да не проври све у теби као жива вода?!

А, ја…

Пустиња осећања поведе ме некада,
и зној ми облије чело,
тешко дишем,
али моје зенице су тако широке,
и слике које ми до свести допиру
истину ми зборе одавно,
а, ја тек сада исправно
газим уз реку према извору.
Звоно се чује и са жубором
и шумом лишћа
ствара мелодију која цели,
љуби и даје крила!

Ех, каква ћу бити, каква сам и каква сам била…

© Миладиновић Сандра