Категорија: Sandra Miladinović

КОШТАЛА МЕ ЈЕ ДОБРОТА

Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Безрезервно пружати руке наивно и чисто,
док вреба тама дубоких шума…
То је сулудо и лудилу блиско….
али, на путу ружа има и трња…
Мора тако док се учи – да се срља.
Бити човек није лако…
Ух, тежко је праштати,
али, из вртлога једина је сламка спаса,
хитно и на брзину,
као мачка на ноге стати,
а, можда је ноћ била плачна,
а, можда је душа још била празна?!
Порази и победе….слабост и снага…
и друга искушења разна…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Али, доброта је награда, а не казна!
Топле руке најближих
које се наједном чине хладним.
Дани који постају ноћи, а ноћи дани,
и цели живот галоп крда
белих и црних коња…
А, са торња светли она стара
неугашена светлост док блиста
море које се мрешка под њом и месечином,
и, кожа је понекада тесна – признајем,
као даније моја!
Да живот је вртешка,
страсти које нас ломе и вере која нас јача,
а, гласови као ехо већма лажих навијача..
док са склопњеним рукама
молиш за мир, а тишина
надвладава полако сваки шум
што ти скреће пажњу….
Не настани ли ти се љубав у души
људи кажу – као да ниси ни живео,
и узалуд си стицао и млео
као воденични точак…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку,
али нека, то је саставни део живота!

© Миладиновић Сандра

ЈА САМ КОСТА

Једнога дана у новембру,
мали анђео право са неба,
удахнуо је дубоко зрак,
а, неке руке топле га баш
тада привише уз срце које
одавно зна…..
О, ТО ЈЕ МОЈА МАМА!

Збила се гужва у тили час,
али један нежни и мили глас
је учинио своје,
и њих сво троје били су сада
барка снажнија и јача,
од сваке олује, гусара и плача!

О, ТУ ЈЕ И МОЈ ТАТА!

Ух мажења и пажње на претек,
а, нос и очи и уста моја,
на кога ли су питају се,
и, имена, ма не зна им се броја.
А, ја их онако збиља гледам,
и дође им да већ сада кажем,
али нека – нек сачекају,
“Ма зовите ме и Ђоле и Коста,
јер љубави ми никада није доста!”

О, ПА ТУ СУ И БАКА И ДЕКА!

Често нека светлост трепери,
и лица нова све изнова,
а, нове баке, и нове деке,
тетке и теча, браће –
снажне попут соколова,
секе као грлице,
као нове улице….
Каквог ли света и сви ме воле!?
Нови загрљаји и нове зоре,
и, чека ме велики сјајни град
кроз прозор чим отворим очи….
А, тамо далеко чекају ме
моји корени – снажни и моћни!
(с) Миладиновић Сандра

МАРКИЗА

Понекада ми је тако тешко гледати
тај бесмисао који ковитла око нас,
као да се шепури и шета бахато,
без стила у таласима “тражи спас”..

Та тајна у мени надође као врело,
набујала вода слије се низ брзаке,
о камење удара као о зид чело,
док не дође у тишак и међу врбаке.

И још једна видра ту још брану прави,
рак из обале клештима се брани,
вилини коњици играју се чудом,
узалуд изгарам оволиким трудом…

Видим живот тече – магију наставља,
сва чуда постоје под небеском капом,
дијамантска киша као над Венером,
учини ме тако баш неспретним ђаком!

И док свећа гори иза сваког угла,
лете још лептири збиља разних боја,
и док ветар чешља низ зелена поља,
ено, градом шета и моја и твоја…

У индиго свили и очима неба,
застаје крај чесме и преда се гледа,
нагло се окрене и осмехне иза,
па погледа напред ко’ каква маркиза!

Чујем звоно бије иза нашег брега,
oдзвања ко’ ехо о куће што спе,
oд тога и њима вратила се боја,
и дишу брегови као никада пре!

Кочије су стигле с’ њом и њеним дахом,
сигурна где крочи оставља без гласа,
не предаје битке и не гасне лако,
брани куте душе одана и јасна!

Та, моја и твоја НАДА!

© Миладиновић Сандра

РУЖА И ЈОРГОВАН

Сањам о љубави вечној
а, знам бисер је на дну океана,
јер љубити то је друго,
а, волети моћ и трагање,
без краја до свитања!

И знам била сам слепа
када сам сликала дахом,
или међ зрнима песка,
наивно и слатко,
јер колевка се полако љуљала
и свијала своје чедо,
нежно, плачно и бледо!

Румена ружа је расла,
крај мирисног јоргована,
у години цветали су заједно
само једном,
а, живели једно за друго
годинама!

Ја видим многе људе да трају,
усреће ме и наставим даље,
али, када истина груба
дубоко зарије канџе,
ја жалим себе због илузије,
јер срећа је ређа но иначе!

Мање је људи…
од срца у њиховим грудима,
мање је искрених речи,
чији су извори рођени,
да буду прозори светлости,
и вође другим људима!

Предаја без битке,
и порази све у реду,
погажени вртови што личе
на сујету и беду,
очи без вере и руке
што грле кроз тмину слепо…
Предаја без битке или бол
попут огња што ломи или јача…
Није ли сасвим све једно?

Али она одолева…

Румена ружа још расте,
крај мирисног јоргована…
У години цветају заједно
само једном,
а, живе једно за друго
годинама!

© Миладиновић Сандра

ЈА САМ ЛИСТ

Овај лист што шушти
испод слоја снега,
ја сам – знам то душо моја снена…
И та тајна неба док корачам горе,
а, облаци пријају као мирно море!

Око срца топло док ритмично куца,
још осећам усне што ме сву ноћ маме,
љуљала се барка ко’ немирно море,
али, зора и ја остале смо саме…

Најпе сам плакала дуго у тишини,
јастук се напио као у меани,
зрак ми таче зенице и када се спојише,
ко’ муња ми јутро лекцију раздани!

Ја сам онај лист што шушти,
испод слоја снега,
одавно опао са зелене гране,
али, пламен у мени још увек трепери,
и гледају замном очи разуздане…

Не, не значе ми, но ипак ми годе,
нису моји дани јоште одбројани,
ту још живот брза испод моје коже,
ко’ планинска река што дол би да плави!

Као да сам заспала неким мирним сном,
да душу ојачам ко’ челик је калим,
јер долазе изданци са новим пролећем,
олистаће гране, васкрснуће дани!

Ја луда сам била када сам патила,
и крила ломила самој себи бесна…
И крива сам била што сам се гушила,
можда ипак тај пут беше неизбежан!

Сада осећам матицу што ме силно вуче,
јаче и јасније сва ми чула буди…
А, из мојих груди је глас одјекнуо,
не боли ни бич ни људски суд сулуди!

© Миладиновић Сандра

НЕСТВАРНО СТВАРАН

Оседлала сам сребрног ата
па по прашини од месечевог праха
пошла да те тражим…
Јер вукле су ме непознате струје,
и овде те није било,
а, пре или касније све би се збило…
што и сада!
Као топла чоколада мирисала
је нада, а сливала се кроз косу па
низ плећа и као свећа затреперио
је пламен у дањини….
Ти……моја тајна сред душе,
Ти…….моја магија тренутка,
Ти……..и наши снови…
Имаш их то знам….
Неки се незнанци уплићу у наше
животе, али будзашто,
јер празнина се шири
и експлодираће као балон
једнога дана истина у нама…
Нетрепељивост можда пробуди
шесто чуло и споји нас
телепатија, па једног јутра
на јастуку нас пробуди
звезда падалица блистава,
као дечји осмех….
А, подсмех, шта кога брига за то
ако на наша леђа падне такав дар…
дар који нас спаја са васионом…

Оне ноћи када ти у снове дођем,
бићу нестварно стварна,
и тај знак немој занемарити
ТИ….
А, до тада обраћај ми се преко
ветра па донеси који лист
пред ноге док ходам
замишљена…
Или стихом у коме ћу те
препознати иако те овде нема…
Можда птицом која ће ми
кљуном куцнути у окно,
или реком док жубори,
ромори и збори о теби
коме припадам, а кога не знам уистину,
нити знам да ли ћу ти цела
икада стварно припасти…
Ипак у вери,
дотле ћу живети у тишини
сатканој од сна у ком ниси привиђење..
Бићеш моја молитва на уснама
и трзај тренутка…
Ти кога сањам од када знам за себе,
нестварно стваран у мислима…
Моја бит и суђеник са линије
живота на длану….
Мој свитак из књиге о нама,
коју сам давно прочитала,
сама у доба без обећања!
Чуваћу те као птицу у руци,
нежно са пуно осећања!

© Миладиновић Сандра

ДЕЦА СА МЕСЕЦА

Jа сам прах,
исти онај из кога су саткане звезде,
што небом језде!

Ја сам сјај,
исти онај што по небу шара,
па ноћ вара!

Ја сам птица,
иста она што машту голица,
сред лица!

Ја сам ветар,
исти онај што свуда завири,
па се на трен смири!

Ја сам прозор
исти онај што зими и лети
је на мети!

Ја сам дуња
иста она што дивно мирише
пре кише!

Ја сам ружа,
иста она што крај реке цвета,
сред лета!

Ја сам јутро,
исто оно што дише и мами,
док ноћ пада на супротној страни!

Ја сам дете,
исто оно као и сва деца,
са Месеца!
© Миладиновић Сандра

У ШЉИВИКУ

Oд пољупца нема ништа слађе,
и тог даха што загреје душу,
па две тајне када се тихо наћу,
и стопе се те прекину сушу!

Од пољупца нема ништа лепше,
у заборав баца сваку сенку
па када се две шаке сплету,
прве сласти откривају ветру!

У грудима куца ново срце,
глечери се топе на видику,
хоризонт нам обасјава Сунце,
све мирише на нас у шљивику!

На кори смо урезали срце,
ТИ И ЈА – да не сумња нико,
ОН И ОНА- где год да се нађу,
оживеће нашу тајну тихо!

Јер шта значи живот без љубави,
и без тајни што их звезде знају,
што их дуже кријеш од очију,
вечношћу се пишу и опстају!

© Миладиновић Сандра

НИШТАВИЛО

Срела сам очи без вере,
мутне и гладне, жедне, али не воде,
и разболеше ме до суза,
а, знам да је то грех…
Грех што сам показала да сам слаба,
што сам клекла пред њима, молила,
и издала све свето
и “отето” од сржи добороте!
А, оне као да су једва чекале,
да већ несвесно преточе у дело…
То је била њихова тежња и жеља,
моћ таме на пољу безнађа,
што осмехе у трње претвара и рађа
ништавило !!!
Чула сам кораке којих се небо гнуша,
речи пресуде без вере, љубави и знања…
Устала сам и у бунилу сва умрљана
пакленим прахом неистине
наставила да ходам
одједном отрежњена
мирисом тамјана….
Јер, не могу ми забранити
да дишем и певам крај реке,
верујем и волим,
да играм на киши
и мокра до голе коже
заспим на пољу
док слушам откуцаје срца земље
која неће заборавити да постојим!

© Mиладиновић Сандра

РЕКА РАДОСТИ

За пружену руку добијем прекор – прећутим…
За искрен осмех добијем подсмех, занемим…
Због туђих суза потеку и моје…. и нека….
Другачије да је за мене неби било лека…

Птица сломљеног крила умилно ме гледа,
колико ја њој, и она мени треба….
Пас луталица замном тужно иде,
у мојим грудима живе и туђе бриге…

У рано јутро када се Сунце прикраде,
кроз прозор на руку слете ми пчела мила,
као да сеу журби од роја изгубила,
или је хтела да одмори крила….

Усрећила ме је и целога дана славим,
све речи утехе су пољупци што лече,
није ми жао што ране ме још боле,
када река радости из камена потече!

(с) Миладиновић Сандра