Категорија: Sandra Miladinović

PEŠČANA OLUJA

Drhtim pri pomisli na taj dan,
kao list sam što leluja na grani,
misli zalutale u slepoj ulici
su mojh želja najlepši đerdani….

Mirišu majske ruže kao nekada,
okosnica leptirovih krila i vetra
dopire do šarenih nebeskih struja,
vijuga bučna ulica sred etra….

Srljam sa nestrpljenjem u misao,
raščlanjavam je na trenutke,
polomljene deliće grnčarije,
sakupljam razbacane u sanjive kutke…

U svakom kutu su poznate kose,
i oči koje u sebi nosim,
i čijem susretu radujem se,
kao hladnoj vodi kosač što kosi….

O, da li se radujem tajni,
koja mi tako dugo prkosi
i dok drhtim pri pomisli na tu toplinu,
bliže sam svetlosti koja me nosi….

Taj dan i večnost srodne su duše,
peščana oluja što tišinom hara,
na balkonu osmehom luduje
čekanje kao gospa sred bulevara…

(c) Miladinović Sandra

ПРОБУЂЕНА

Сећања ме некада море,
усред ноћи пробуде ме
и губим сузе попут јутара
следим прашњаве трагове…

Колико корења унутарње битке
остављају заувек у нама,
уздисаји душу парају,
као дуња зри на прозору тајна…

Као да је до свитања још далеко,
а, праскозорја сва занеме,
мигоље се жеље као пупољци,
срце да куца јаче би да крене….

Понекада немо причам са Месецом,
тихо корачам стазом муклом,
заспим са челом орошеним,
док трње избијам тешком муком…

Мору та пучина није далеко,
бурни оркани у висине зађу,
улице пуне празних руку….
Сви би да путују и себе нађу….

Престо тишине дивно мирише,
орхидеје нежне немире буде,
сећања ме баш често ломе,
али ми душом јутра руде….

Ја сам она што се верно смеје,
али оче варалице моје,
издају ме неспретне не делу
да сам јуче била лоше воље….

Челичи се вихор о планине,
а, о Сунце виловита магла,
варниче ми пред очима звезде…
За трен небо прстима сам такла…

© Миладиновић Сандра

О ЂИЛА…..

АПА,РАПА,ДРАПА,
ДОБИО САМ БРАТА,
ХЕЈ, ХЕЈ, ХАЈ,
И СИНА МОЈ ТАТА,
О ЋИЛА, О ЂИЛА,
ЕТО МАЈЦИ КРИЛА…

ДИРИ, ДИРИ, ДАЈ,
ШИРИ ШАКЕ ХАЈ,
ЕЛЕМ, БЕЛЕМ, ЕЛЕ
ВЕСЕЛИ СЕ СЕЛЕ..
О ЂИЛА, О ЂИЛА
ЕТО НАМА КРИЛА…

ОВА НАША НАДА,
НА ЈЕСЕН ЋЕ СТИЋИ,
ТЕБИ ДО БОКОВА,
МЕНИ ДО РАМЕНА,
ХЕЈ, ХЕЈ , ХАЈ,
ТАТИНА ОДМЕНА…

ГЛЕ КАКО СЕ КУПА,
ГЛЕ КАКО ЈЕ МИО,
ВИДИ ТЕ НОЖИЦЕ,
О ТАЈ МИО СМЕШАК…
АПА, РАПА, ДРАПА,
НИЈЕ МАЛО ТЕЖАК…!

ОН РАСТЕ КО ЈАБЛАН,
НЕБУ ПУТ ОБЛАКЕ,
НЕМИРАН КО ВРАНАЦ,
НЕСТАШАН КО ЗРАК,
О ЂИЛА, О ЂИЛА,
БОЈИ ГА СЕ МРАК…

НА МОРУ КО ГУСАР,
У НАУЦИ АС,
У ШАЛИ КОМИЧАР,
ЈОШ БОЉИ ОД НАС,
АПА, РАПА, ДРАПА
ШАКОМ ЛУПИ –ТРАС!!!!

© Миладиновић Сандра

ТЕПАЈТЕ МИ…..

Тепајте ми да порастем,
ко гљива од кишних капи,
да гугучем јако, јече,
и да брзо лако заспим…

Мазите ме да веселим,
све што сунце обасјава,
или ноћу месец плени,
да засмејем самог лава..

Љубите ме да вас љубим,
као славуј мирис неба,
или риба бистру реку,
игра шару брзих зебра…

Причајте ми да вас слушам,
да се топим попут меда,
мајко, оче, сејо, брате,
топла реч је као хлеба…

ОД, ОД – МИЉА ЗОВИТЕ МЕ ПИЛЕ,
ИЗ МИЛОШТЕ ЗОВИТЕ МЕ МАЗО,
ИЗ ЉУТИНЕ РЕЦИТЕ МИ ИМЕ,
АЛИ, СА ОСМЕХОМ ЈЕР ЈЕ ТО “ЗАРАЗНО”!

© Миладиновић Сандра

братанцу КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ

САМО ДЕЦА ЗНАЈУ….

Само деца знају за чим трагају,
јер имају са небом договор,
често се са њим скривају,
не траже за игру изговор….

Причају у сенци липа,
тумарају кроз шумарке,
намигују шеретски врбацима,
и лете за ветровима кроз топољаке…

Од деце учимо о времену…
Хоће ли ускоро киша,
казаљке када се склапају,
чује ли се ноћ најтиша….?!

Само деца знају за чим уздишу,
јер воле мирисне душе,
сазвежђем се несташно играју,
и даљинама немире гуше….

Од њих учимо о љубави…
Хоће ли ружа увенути,
да ли ће камен проговорити…
никада се неће уморити….!?

Када би бирала тајну
коју би са нама поделила,
деца би на улице изашла
и својски се провеселила…

Само деца знају да се буде,
да се развлаче и мешкоље као зраци,
у сну да се смеју као да им кловнови суде,
и да се чуде одраслима што су још увек прваци!

©Миладиновић Сандра

МОМ ВОЉЕНОМ БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ

ТАЧНО У ПОДНЕ

Та зрела трешња погледе мами,
мирисна и сочна тако зове,
и тражи дечје усне румене,
у њеној крошњи да снивају снове…

Сваке године се шири и расте,
и више рода док спава снева,
гранама нуди као шакама,
та, дечјем шарму не одолова…

И пева немуштим језиком песму,
о радости и анђеоским снима,
о првим тајнама девојчица
и најбољем беку школског тима…

Како одрасли шкртаре често,
или се искупљују широке шаке,
дају кратке и нејасне одговоре,
у журби само поруке слатке…?!

Без трешње и њеног слатког рода,
тих струја што за небом горе,
птица што на њој гнезда вију,
цвркута који се долином оре,
нема помоћи дечјој души,
јер тако жарко жељна слободе
крила би о окно поломила
журећи право – тачно у подне!

(c) Миладиновић Сандра

Лепо је када увидиш
да понекада поступаш детиње,
иако су године давно поодмакле,
после срушених зидова
и ломова осећаш крила и
видиш прозирне облаке,
бескрајно небо
и на миље злаћаних нити….
Лепо је када схватиш
да сузе спирају зидове душе,
када су чисте и бисерне, вреле
и тихо потоцима теку
а, не морају се крити….
јер ће нас прекалити…
Лепо је када сумње
савладамо и сред тамних ходника,
и када тај јецај прође сред срца
и пољуља тло под ногама
а, беспућа постају плоднија,
сигурнија и са осмехом дочекана….
Лепо је када се сања
о ватри, о лету у сред
зиме или највеће жеге,
Када те погледи маме
и напуштају упорне стеге
страха и стрепње…
а, живиш без сете отвореног
загрљаја када ветра тајна
са додиром тајне се спаја…..

Лепо је када душа полети
шареним ћилимом изнад облака
где жели да лута прашумама….
Нема лепшег путовања
без кајања…до свитања!

(c) Mиладиновић Сандра

ТАЈНО МОЈИХ НЕСАНИЦА

Да си талас мога мора,
вечно би се ми грлили…
Да сам грана твога стабла,
заједно би гнездо вили…
Да си звезда мога неба
најдража би мени била,
или жубор твоје реке
за обале што се скрива…

Тајно мојих несаница,
вириш иза трепавица…
Поветарцу што чарлијаш
тако мојој коси пријаш…
Чежњо мојих откуцаја,
жењо мојих уздисаја..
Надо мојих лутања
и тишино ћутања…

Изнад оних брегова
често сам те гледала…
Облаци што небом плове
твојим гласом проговоре…
Један сличи ти на руке,
а, други на очи чарне,
трећи на те медне усне,
што шапућу слатке тајне…

Та улица твога града,
трг најлепши што се нада,
бисерна фонатана жеља,
ЈА САМ – она што те снева…
Тај поносни ат на коси,
што са ветром севдах носи,
и та грива што виори,
то су нежни прсти ТВОЈИ….

© Миладиновић Сандра

КОШТАНИНА ПЕСМА СРЕЋИ

Чујете ли како осмех звечи,
попут прапораца и све јачег звона,
и слива се са неба низ брда,
као да сама долази баш ОНА…?!

Та најезда ватрених ађела,
што изнова граде нове лађе,
а, њихове стреле те баш мете,
оне душе које патња снађе…

Ех, нескладни окови ти гуше,
ко за друге да су изковани,
па кључеви нису они прави,
у тај час када брава руку мами…

Овој чаши баш дорасла није,
опијена предходним кораком,
тумара и пада низ стрмине,
па устаје с’ болим и полако…

Та лепота прикривена велом,
остаје и даље загонетка,
иза угла у оној меани,
Коштана јој мами осмех сетан…

Али такав није онај прави,
што као плима прелази на друге,
“заразом” он поља редом плави,
непознате нема њему пруге…

Час ће доћи месечине пуне,
као ватромет небом ће се дати,
када ко дуња сазри од милине,
њене дворе походиће свати !

© Миладиновић Сандра

„ОДБАЧЕНА“

Заиграј, полуди ти парче свемира
весела ко’ птица полети под сунцем…
Загрли, пољуби, лепа голубице,
некa твојом косом мирушу улице…

Заведи па скопни као сенка у подне,
опчини погледом, нека ти се диве…
Речи нек се топе са твојих усана,
пробуди и оне што мисле да живе…

Твоје дивне очи престо су свитања,
необична тајна огледала реке….
Сећања са тобом многе би пренула,
као првих дана усахле би сенке….

Ти живиш у бити одбачених снова,
оних што у заборав послати су давно…
Али, ничеш снагом најјачих “корова”,
листаш као лишће у пролеће славно…

Заиграј, нек титра у грудима срце,
као никада нек руке понесе ти ритам…
Ти музо љубави и парче свемира,
одакле навраћаш знаће ко’ је битан!

(c) Mиладиновић Сандра