ЖИВА ВОДА
Пустиња осећања поведе ме некада
и зној ми облије чело,
тешко дишем,
и као да у живи песак тонем целим телом…
Ех,
и срећа зна да заболи, и туга зна да раздани,
а, хладном водом да се опечеш као и оном врелом…
Kao муња сред срца стварност те прене,
зраци ти милују лице и роса краси трепавице!
Иста она што се ниже по трави,
па мравињак слави рођендан крањице
и осмех јој изнуди када се пробуди!
А, ти…
Када разгрнеш грм јасмина или зове у цвату,
сигурно ме тамо можеш пронаћи као ласту у лету,
или осетити као лахор у крошњи липе…
па када цела долина замирише после топле летње кише!
Штавише, грлићу те данима у налетима плиме…
Ех, та пустиња осећања и како се носити са тиме,
а, да не проври све у теби као жива вода?!
А, ја…
Пустиња осећања поведе ме некада,
и зној ми облије чело,
тешко дишем,
али моје зенице су тако широке,
и слике које ми до свести допиру
истину ми зборе одавно,
а, ја тек сада исправно
газим уз реку према извору.
Звоно се чује и са жубором
и шумом лишћа
ствара мелодију која цели,
љуби и даје крила!
Ех, каква ћу бити, каква сам и каква сам била…
© Миладиновић Сандра