Категорија: Sandra Miladinović

ВАСКРСНУЋУ

Пустите ме да умрем као човек,
онако мирно и достојанствено,
са тихим спокојем на лицу…
Да сваку ситницу рашчланим
на најситније делове,
и потонем до дна….
Попијем зделу месечевог сјаја,
и начиним још један корак до краја…

Пустите ме да улицу завијем у ролну,
убрзам филм звезданих лутања,
дијамантску кишу дочекам напољу,
уморна од туге и од ћутања…
Ноћ проведем у зверињој тами,
онако, чисто ради поређења…
Нека ми камен јастук постане,
а душа упозна нова створења…

И шале ради, сузе лијте,
по добру се умрли увек памте,
док свећа трепери осмех кријте,
одглумите, јер трен је да се плате…
сви несташлуци, ниски ударци
олако бачени иза леђа,
све речи лажне и потамнеле
по којима газите док ваз вређа,
малена тајна сиротана…
осмех што крије пуно рана..

Пустите да нема певам са ветром,
да душом полетим где нисам била,
поглед сакријем увојком косе,
руке умрсим у коло вила,
дубоко удахнем свежину таласа,
спустим на руке среће тајну,
загрлим опроштај и постанем птица…
На трен…само мој бесрајни ТРЕМ …!!!
Пустите ме молим вас видите да застајем,
снаге да приберем и да се напијем
живота..
ЈЕР САМО ТАКО ВАСКРСНУЋУ!

(с) Миладиновић Сандра

ЗАГОНЕТКА НЕБА

Отело ми се са усана…
Није то јецај, већ тихи глас,
није то смех, већ загонетка неба…
Требала сам да раширим руке
и потрчим ти у загрљај…
на углу улице
са марамом око врата
која је виорила под налетима ветра….
Чекала сам те у прикрајку,
али нисам се помакла…
А ти то ниси чуо…!
Ишао си самоуверено
и слушао бат својих корака
и жагор пролазника….
Зраци су шарали твојим лицем,
а уздаси мамили твој поглед…
Све сам видела…!
Ватру у теби,
танго на уснама,
струјање венама,
тренутак у мислима…
Све…
сем оног сутра и испружене руке…
Сем изворске воде да угаси жеђ….
Све сам видела…
И само часак пре твога гласа
одзвонило је за решење…
Схвтила сам…
Ти си само путник,
и ништа више,
без циља….да..!
И ништа мање
није могло слетети за наш сто…
ПИЈМО У ЧАСТ ТОМЕ
нас двоје ….
Коначно у четири ока,
две душе без ичег заједничког,
четири руке
и небо!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ГРЕХ ЉУБАВИ

Врати ми тај лист жути,
попут паучине што сија из далека,
настави власи покошене траве,
пробуди сенке да нису саме…
Врати ми дах свежег јутра,
огледало сањивог поветарца,
мандолину жица од магле сатканих,
очи ноћног неба, усне летњег сунца…
Не заборави да машташ и верујеш у бајке,
у моћ немогућег, у сласт горчине…
Киша је падала, а ја сам плакала,
муња је успела тихо да вирне…
Врати ми тај лист жути,
попут покорених сећања,
што шушти гласом морсих сирена…
Корак ти је бахат и заведен…
Не крши га! Пст!… Ћути….!!!
Судиће ти жена…
од ребра твојом жељом саткана…
грехом љубави умивена!!!

(с) Миладиновић Сандра

ТИ, КОЈИ ЛУТАШ ЗА ЊОМ!!!

Ти, слично звездама изнад обрва,
мамиш уздахе и одушевљењa,
одолеваш таласима попут бродова,
шармом распаљујеш искушењa….
Ти, као мрамор одјекујеш
звуком дуката под подпетицама,
док румене руже под ноге јој бацаш,
погледом се играш емоцијама…
И ко ће прежалити тренутак растанка,
сиртаки док мирише око вас…!?
Ти, врстан уметник и галантан,
уз цвет што жуди да је убран…
Ти, који никада не бројиш године,
јер вечношћу обгрлио си трен,
док крилати мерак носиш са нотама,
одзвањаш калдрмом и када си нем…
У ситне сате увек се коцкаш,
али баш никада у част….
Увек миришеш на јоргован
и ненаметнуту власт…
Ти, немир и роса на челу,
витез што путује кроз време,
ватра што пламти, душа што воли,
боем и најдражи вољене жене….
Ти, који луташ за њом!!!

(с) Миладиновић Сандра

Један мали бата

У недрима једног птића,
почела је да се збива,
таква збрка, таква фрка,
с ким да спава,
ког да бира?

Да ли са мамом или татом?
Да наљути не би никог,
aко пође наопако,
Не може га спасит’ нико!

Досети се тај враголан,
ушушка се у средину,
кад је јутро освануло,
један бели образ вирну….

Куд се део, где је сада?…
у чуду се нашла мати,
па напипа малу руку,
и стопало нашем бати!

Од ува до ува смешак,
премеће се тамо амо,
и тату је пробудио,
‘’Устај војско није рано!’’
(с) Миладиновић Сандра

ЖЕРАВИЦE

Да ли ме је машта убила,
Или сам се само пробудила
Под стакленим звоном?
Да ли сам ја будна сањала,
И у магновењу храмала
Нестварним троном?
Да ли сам се као кошута винула
седефастим крајоликом,
И уз пут белу гриву добила
Бељу од плашта са месечевим ликом…?
Пурпурна сећања ме хране,
Наде постају ластавице,
Туробне ноћи бритког севера
Као гутњај вотке греју ми лице….
Под дланом кора оронулог ораха
Постаје глађа и млађа,
Гране се шире као крила птића
Тек полетелог из гнезда,
И тиха језа обузима
Сва моја чула…
Знам, нисам прва
Што се попут зрака
Преломила пут облака
И наставила да сања и воли
Све што збори и жубори,
Што клепеће и вришти,
Што сија и тамни,
Смеје се и тугује,
Што поскакује као
Жеравице из ватре….!!!!
Сан ме није оборио
Само ме је пригрлио…
На здравље му навек било!!!!

(с) Миладиновић Сандра

РАЈСКИ ОТИСЦИ СТОПАЛА

Усне сочне као распукле брескве
Као јагоде зреле
маме уздах
попут ноћи вреле…
Стотину лета
Стотону зима
Један ја разлог
Што се отима тренутку
Пали машту
И заборавља на предрасуде…
Осуде….
Суде ли то измаглице
Тренутку немоћи – свемоћи,
Осушене гране, олисталом прлећу…?!
Празна корита, набујалој реци…
Што са ветровима ружа
Сласт просипа врлетима
И нови живот отима забораву?!
Суде ли то једноличја бојама свемира,
Јер их је слабост натерала на горчину
Па им се пелен слива низ грло
А шаке ~жељне~ дуката
Вапе за пакленом згариштима,
Не би ли заборавили на стид?
Није ли то врисак безнађа
Што мржњу рађа
И кује од злата рђу?

Усне зреле као нар
Вреле као пустиња у подне
Траже оазу сродног генетског кода
И док се руке сплићу
У невиним дрхтајима
Роса почива на челу
А полен просипа пупољцима
Речи постају сувишне
Јер мед тако лепо мирише
На рајске отиске стопала!
© Mиладиновић Сандра

SRODNE DUŠE

Srodne duše dok se traže
A traganje dugo traje
Lutaju ko besmislice
Mnogo njih se i pokaje….

Pa zastanu..Eh tuge!

U traganju kad sagore,
Iz pepela senke niču,
Ako vaskrsnu iz tame
Započinju novu priču…

Tek…iz lavirinta..

Neke lutanje zavede,
Izgube sve što su dali
Čak zature sami sebe
Ko klonovi i nestvarni..

Sve su rasprodali!

Neki dižu paravane,
Zaborave zvuke dana
Ni ljubav im nije važna
ni mržnja im nije strana…

Neke broje u nedogled
Relativno sve postaje,
Laži daju boje duge,
A istini lažne boje…

Srodne duše dok se traže,
Neke slepilo zavede,
Nekima se krila slome,
Neki tudje luke slede….

A nekim svetlost prija,
Gospostvena seta godi,
Miriše im duša miljem,
Ljubav se u njima rodi…

I na golom kršu…

A ja dozvolu sam dala
Jednoj zvezdi da me vodi
Da me kune i proklinje
Da me hvali i nagradi…

U senci sam sebe dala
Nesmotrenoj lutalici
I nisam se pokajala
Toj lekciji na ulici..

Ali svoju srodnu dušu
Dok se smejem i kad padam
Mirno čekam medj sazveždjem
Uvek joj se željno nadam!
˙© Miladinović Sandra

ШТА ЧЕКА?

Милина ужурбаног јутарњег
хода кроз росу….
Као да небо бисере просу
да по њима газим,
а ја се мазим кроз паперје,
ваздушног огртача,
уздишем под лишћем,
које ми пада на косу,
руком бришем случајну сузу
добродошлице….
и флертујем са животом
свилене измаглице!
Да ли да се поклоним
пред овом краљицом
што шета под
небеским сводом
и замолим је за партију
преферанса,
или постоји још једна
једина шанса…
шанса сновиђења?
У овом чудесном
моменту збуњености,
тренутне,
али слатке као
кошница пуна меда,
ништа ми друго не треба
сем једног вихора севера,
нека ме разнесе и натера….
Да одлучим!
Шта чека?!
(с) Миладиновић Сандра

ДОБРО ЗА КРАЈ

Истини у очи
ниси се надао,
као копљу кроз срце?
На љубав подсећа,
јер она то и јесте!
Крв ти је жуборила као река,
па се претворила у морске таласе,
и образи ти посташе пурпуно небо,
које зна да заведе аласе…
Очи су ти шарале неспокојно,
као дивљач заробљена у кавезу..
Неко је спустио димну завесу
преда те!?
Суза ми крену из ока,
суза среће…
Има ли наде твојој души или те неће?
Нисам ли у теби пробудила човека?
Било би добро за КРАЈ!

(С) Миладиновић Сандра