Категорија: Sandra Miladinović

НОЋ МИ ТЕ ДАЈЕ

Ноћ ми те даје, сну пркоси,
а ја као “луталица” што се заноси,
моћима дара несанице,
у мистичности измаглице,
дах ти осећам и додира вапај,
пољубаца твојих сласт,
невиност у сваком покрету среће,
привлачност у сваком трзају срца…
Куца ли, куца…
У улици незнаних што трагају,
намах те нађох….!!!!
Ах, среће моје…..мислила
нисам да ова празнина тако боли,
и моје несвесно ЈА те воли,
као пегави девојчурак…
Недоживљено, занесено,
стидљиво, снено, збуњено….и све…
Зар све то није заборављено?!
Реци ми ноћни лептиру хитно!

Ноћ ми те даје, сну пркоси….
Ноћ ми те даје, јутро односи…
Моја несаницо!!!!
(с) Миладиновић Сандра

СЈАЈНА ЗВЕЗДО!!!!!

Дaлеко си мила моја мајко,
мисли лете теби као ласте,
ја све чешће корим себе самог,
за све твоје будне ситне сате…

Младост лудост, носила ме снага,
разум често оставих уз пут….
Усна бледих и дрхтавих руку,
ћутала си када сам био љут…

Као тиха сенка што ме прати,
озарена била би на трен,
кад би осмех на уснама мојим,
ти видела макар као сен…

А, ја ношен ветровима јутра,
прошао бих понекад без збогом,
опрости ми мила моја мајко,
део мене увек је са тобом…

Светом лутам, срећем разне очи,
ни једне ме на тебе не сећају,
али понекад када се погледам,
тебе видим у том огледалу…

Сви старимо пролазе године,
твоје боре боле када их гледам,
као вила била си некада,
још ту слику као дете недам…

Не признајеш ни сада као некад,
са болима сама битке бијеш,
па се питам како мајка само,
јецај душе може да сакрије?

Мени кажу, ретко те виђају,
тад мом срцу није лако знај….
ниси сама у дому си топлом…
То помислим да ми прође дан!

Не брини мој анђео чувару,
у даљини и ја свијам гнездо,
топле руке с’ пута ме чекају,
и радуј се моја сјајна звездо!

(с) Миладиновић Сандра

ПОСВЕЋЕНО ВОЉЕНОМ БРАТУ СЛАВИШИ МИЛАДИНОВИЋ

ЦАРСКО ЧЕДО

По рођењу царске крви,
скромношћу је све дивио,
увек одан роду своме,
светлошћу је све бојио!!!!

Немаљин се Растко није,
крио немани ни таме,
са незнањем борећи се,
с књигом бројао је дане…

Духу светом дивио се,
и пред двери Свете горе,
застао је сачекавши,
док се саме не отворе…

Бледолико нежно чедо,
зачуди сву браћу руску,
на челу му препознаше,
крст и молитву за душу…

За све мајка родила га,
књижевника, градитеља,
дипломату и пастира….
Почаст њега сама бира…

Његово се име слави,
јер је светлост таме наше,
опомена свим гресима,
гутљај вина свете чаше…

Без љубави нема дара,
као да збори лик са фреске…
Залутали вратите се,
децо будите на своје претке!

(с) МиладиновиЋ Сандра

УКРАДЕНИ ПОЉУПЦИ

Срце као јабука слатка,
умивено медом од трава,
мекано попут паучине,
брижно као мајчине очи,
претаче време у љубав…
сажима месец у клупко,
загрева сунце до усијања,
а потом се кали низ брзаке,
бистре потоке и водопаде,
кроз мајске капи кише,
када муње севају дуже и више
небеским сводом…
Када прве ласте донесу,
поново пролећни немир,
и љубав почне да цвета,
попут нових изданака из земље…
Стрпљење поскупљује
и тешко је зауставити «бреме»…
јер под њим…
ноге, руке и мисли су неухватљиви….
И нема тог ловца ни зрна,
који могу стати на пут,
пробуђеној лепоти,
омамљеној загрљајима…
вртешке без краја,
уздисаја и кајања,
украдених пољубаца
од вечности…..

(с) Миладиновић Сандра

ЧАША ВИСКИЈА

Сунце у души и нада која
изгара од чежње за
златним узглављем заласка…
Јутро које постаје вила у ходу,
и свила која се мрси о стопала…
Вихор са мирисом орхидејa,
и четири зида са жељама великим
као пространства Сибира…
Ко подцењује лептира,
игра се са ватрама пакла…
Небодери у игри са небом..
метрополама дарују вилински огртач…
Стакла што цакле титрају из далека,
и нека се тиха музика скрила
у чаши вискија са ледом…
Поглед испод кога се назиру
ситне боре моћи,
спој са надом која изгара од чежње….
И још нешто…
НЕ ЧЕКАЈ НОЋ!!!
(С) Миладиновић Сандра

NAŠ CVET

Naš cvet umire
Dušo moja
Latice postaju blede
Staze mirišu
Ali pusta polja
Ko ruse kose da sede
Tuguju za poljupcem
Od polena,
Što se pretače u nektar
Plaču za dodirom
Od korena
kroz stablo do boja sprektra!
Nebo je granica
Našeg behara
Reka za njim poskakuje
Tako se zanosi
Da bi se predala
Bez odigrane partije….
Ptice ga nadleću
Sa takvom brižnošću
Za sreću pera dobacuju
Koraci boluju
Dušo moja
Još živog ga oplakuju!!!!
Na strmini pod mesecom
Jetka se pesma otela
Iz grla duboke pećine
Koja se nije umorila
Zadala se uteha
Krila tamih kao noć
Nad cvetom tiho zastala
I dodirom vratila moć
Uzdahu!
(c) Miladinović Sandra

НЕ ГАЗИТЕ СВЕТИЊУ

Светињу немојте газити па се у њу клети,
„Кајати“ се па исто чинити…
Смејете се реци што тече и навек ће тећи,
док ваше зрно песка низ обелиске
рони….и гори са зраком наде
да ће постати светлост!!!!
Покајте се са правом вером
јер прашума није замка
већ загонетка живота…
Корен што држи чврсто
стабло за тло…
У руци имате душу
и она би да полети
а ви је шибате попут oркана
и разбијате о најтврђе тло!

Светињу немојте газити па мирно клекнути пред њом,
„кајати“ се па исто чинити….
Смејете се реци што тече и навек ће тећи,
док ваше зрно песка низ обелиске
рони…и гори са зраком наде
да ће постати светлост!

(с) Миладиновић Сандра

ВРТЕШКА
Неких праскозорја уживам лагано
Све мисли окупам звезданом тишином
Занесем се тако као некада давно
Када је срећа лако била мојом дивом…

Па у мраку нежно машем са рукама
Да осетим ближе те сребрне свитке
И са којом сузом прославим тренутке
Када заборавим изгубљене битке…

Баш ми дођу смешни сви страхови сете,
Сви белуци о које саплетох се славно,
И питам се питам док ме јарост гуши
зар сво време срећа није била самном?

Некада и сада чак и не постоје,
Не постоји стаза којом сам падала,
Ни они слапови што су ме будили
Ни она маштања, ни она надања!!!

Постоје свитања , ветрови стихова,
Капљице понора далеких беспућа,
И они мостови вечитих питања
Чији одговор буди пролећа…
Вртешка на којој се вечно вртимо
рођени са одговорима!!!
(с) Миладиновић Сандра

ЖДРЕБИЦЕ УНИВЕРЗУМА

Нас две
голубице испод стреје
са сновима пустињских ветрова
о северу где снег већ веје…

Нас две
и наша четири ока
плавог мора и дубоких шума
са невиношћу наиваца…
Вронски и Ана, дворана пуна…

Наше руке
на откосима траве и брегу
славе заједно са птицама
брзину светлости што искрама
маглу претвара у потоке
анђеоских лица..

Ситница…
нам је требала да осмислимо
небо сутрашњег дана
универзум на длановима
насмејемо тугу
и заједно са њом
пређемо пругу луталица..
створимо стихове од загрљаја,
истине и надања,
макар се и пренадале..
Од страдања ниске су настале
недодириве многима…
Можда нас сада нема..?!

Ми као лавице,
опрезно корачамо степом
брижно гледајући у нова четири ока
и у два скока надомак смо
литице без краја…
А, потом гледамо кришом
у оне исте звезде
где Ана и Вронски језде!

Ми сестрице и куме међу звездама,
чувамо небеску тајну
даровану нам рођењем….
Испунимо сан свитања
будимо навек заједно,
одолимо злату – позлаћене
и блеску славе,
пролазности –љубављу…
Будимо ждребице универзума
на јави и у сну!!!

(с) МиладиновиЋ Сандра

ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ДРУГАРСТВУ ИЗ ВРЕМЕБА СТУДИРАЊА КОЈЕ ТРАЈЕ ВЕЋ 20 ГОДИНА СА МОЈОМ САДА ВЕЋ КУМОМ ДАНИЈЕЛОМ ЂУРИЋ ВЕСИН

ТИ, ЖИВОТ И ЈА

Ти, живот и ја,
тандем смо без премца,
пијемо из чаша
мирно и господски…
А када се ватра
распламса бескраја,
иксре лете свуда…
Небески потоци
завирују страсно,
без околишања,
час су птица, час су огледало ноћи,
час су руке дечје, а час откос трава…
Желимо престати?
Нема нам помоћи…!!!
И навек ће младост
очи да нам краси,
душе да нам греје,
као вино најслађе,
надприродном силом,
увек ће враћати,
ону бују снагу,
што неда да зађе,
сунце метропола,
заљубљених стаза,
боемских сусрета,
румених образа…
На лицу ницаће
још по која бразда…
Ти, живот и ја….
корен смо повоја….

(С) Миладиновић Сандра