Категорија: Dušan Komazec

“Вожд” је по ко зна који пут преживео “атентат”! Да “кобре” нису прешле на супротну страну?

Очигледно је да су “атентатори” аматери! Шррафови су “одврнути” на задњем точку?

Да ли је “блиндирани ауди” кажњен због прекорачења брзине?

Још увек није схватио да су само промене сталне! (а не он)

Он је реч узДРЖАВАње (народа) погрешно протумачио!

Студенти су номиновани за”Нобелову награду”, а Н. Шаровић ће (изгледа) бити номинован за “Пулицерову награду”!

“Информер ће бити номинован за престижну новинарску награду “Пинокио”?

У српском парламенту све “боје” су се стопиле у једну! (“дугине боје”)

“Студенички типик” је спао на осам “слова”?

Са “дна” се све боље види!

У Србији не постоје политичке, већ “интересне странке”!

Крај пута нам одређује “оно” што (ни)смо “успут” радили!

Пре седамдесет година неко је у Србији упалио мрак!

“Вожд” би да води дијалог, (бејзбол палицама) а пре тога није хтео да РАЗГОВАРА?

После његове изјаве да се не боји “атентата”, “снајпер” се уплашио и побегао!

У борби “сам против свих” он би као оружје користио “кобре”!

“Вожд” је веома храбар човек. “Памперс” је због њега почео радити прековремено!

Он је чудотворац, успео је ујединити скоро целу Србију? (Против себе)

Обезглављен је! Помиловао је НЕОСУЂЕНЕ студенте?

Тито је ’68 године био ЛУКАВИЈИ. Одмах је рекао да су студенти у праву!

Широм Србије се одржавају литије, али без КРСТА на челу колоне?

Срби не треба да се плаше, запад је већ пронашао новог “кандидата”!

Сваку власт треба корити, да се не би укоренила!

Откад је ЛАЗАРУ откинута глава, Србство је обезглављено!

Изгледа да је на “АРКИ” било и ” слепих путника”?

Србија је земља ПРАВОСЛАВЉА, “Трифундан” се у њој не прославља? (већ неки “љубавник”)

“Вођа” стално исписује нову “страдију”!

Он је против злоупотребе “деце” у политичке сврхе, али је за злоупотребу пензионера!

Студенте заболе индекс за “вожда”!

Студенти су му доакали: ” он више није надлежан”!

Америка не подржава студенте. То значи да су на правом путу?

Незапослени студенти одсад могу да подигну стамбене кредите, уз гаранцију “тетке из Канаде”?

Његов прет-претходник је на народ послао тенкове, а он рели-батинаше!

Много воли спорт. Најдражи реквизит му је рекет!

“Вожд” је народу дао на увид “комплетну” документацију о реновирању “нереновиране” настрешнице!

“Он” је рођени глумац. Најбоље му леже драмске паузе!

Од ових нема горих? Ми смо паметан народ, измислићемо их!

Мали је за свој “докторат” користио велики копир апарат!

Трамп се вратио. Изгледа да ће “вожд” опет на хоклицу!

Овај сури народ потомак вукова,
ком одежда беше ћилибар и срма
спалио је шапат “Таковскога грма”,
утихнуо жубор река и букова!

Свргнуо је небо по ком звезде језде,
због ког’ вековима иште вазнесење.
Порушио кришом у дане јесење
стрехе, под којим се ластавице гнезде.

Овај сури народ не зна за звекире
већ походи забран, страст га води ‘хола,
па је често, невешт “у игри престола”
минуо од бритке кумовске секире!

Некада је јео златним кашикама ,
саздао “Љевишку”, “Високе дечане”…
Када би му небо оноћиле вране
мрео је под крстом, у безмерју плама!

Овај сури народ ком’ се Господ јавља
“Боланом Дојчину” не зацели рану.
Прву млеч и прву ватру запретану
као ружан санак нагло заборавља?

Заборавља шта је бол, прогон и хајка,
туга, која стално ниче из камена,
Дамјанову руку стргнуту с рамена.
Бога, кога моли “Југовића мајка”.

Овај сури народ саздао је “Арку”
тамо где је никло поље божурова,
где је располућен изаш’о из рова.
Сад му душа бо’на јеца на угарку!

Надајући да ће и он се вазнети
(ускоро ће усуд и Свето распеће),
овај народ опет ка “голготи” креће.
Заборавља, да смо давно разапети!

Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине!

Кроз облаке снене заискрише звезде,
на коњима силним Архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.

Заруђена поноћ чежњом затрепери,
Српски народ моли огрезо у вери
да благодат с неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:

Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи у води…
Прослављамо Божић кад Христос се роди!

Захвални смо теби Богомајко света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
Ми сада у Богу славимо човека!

У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом, што мами као грана иње.

Немире лепотом тишини украде,
појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану што јој росу даде
у очима, плављим од сињега мора.

Ненадно су очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле!

У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да их бар на трен украде!
Још је поветарац прошлих дана мије.

Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос те ноћи бескрајне,
да би с појутарјем најлепше узникле!

Кроз прозоре њене неприметно крочи
бледи световидац васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.

Спокојем, где тихне чак и рика звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери,
лице јој целива нежним пољупцима!

Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица спале кринке!

Опет је река туге мајку Србију такла?
Док свело лишће пада, мрести се поред плота
мине и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?

(Зл)огласни стубе, зашто плакати тужних смрти
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!

Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот, ил’ на витешко умирање?

Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци жељној висина што дах немира ишту.
Нису успела рећи “збогом”, ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на првом узлетишту.

Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа?
Нека нико не прти на леђа тешко бреме.
Одсад над њима бдије тужна гранитна стража!

Лишени покајања због своје одсутности
они тихују тамо, где нема бола, сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости…
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!

Пошао су небрање родословни мили брате
на крај света, где те маме амбиси и суноврати.
Награјис’о као жути, разбудио неповрате
и беспућа која кличу: “ајд’наврати”, “ајд’ наврати”!

У пролазу сврати мало до Жегара, Невесиња,
па исчупај корен сваки да те на род не подсећа.
Тек си крен’о, а већ ти је црна коса пуна иња,
Јер знаш да те тамо чека хук тишине, судба псећа.

Ал’ за сваки случај брајко бар икону ти понеси,
тамјан-зрно и кандило и кад навре пуста жеља
упали их, па кад ти се душа мало онебеси
прокапаће Божје сузе из очију светитеља.

Тамо нема варенике, плавог неба, славских свећа,
ни ливада ситноцветних пуних смиља и босиља.
Тамо нема јадиковки, трнов-глога, ни распећа.
Никог нема да те куне, никог да те благосиља!

Свик’о си се, мада често сниваш стазе завичајне.
Време хујно прошлост брише, мислиш свака рана срашће,
ал’ понекад сред поноћи разбуде се мисли кајне:
“храм ми тамо далек беше, а сада је ходочашће”!

Док те скрива хуј даљина, дах безнађа и прелести.
у твом срцу родословном све више се копља ломе?
По прамењу јада свога препознаћеш “благовести”.
Док се молиш Христу-Богу на језику немуштоме.

Пошао си у небрање, а стаза ти колотечна?
Далеко си од извора, све мање те овде има.
Кад осетиш крај је свему, светиња те чека вечна
благовесно усидрена, међу нама пролазнима!

Трампу су победу донела и два “атентата” које је сам на себе извршио!

Нешто су ми познати ови са фантомкама на протесту у Новом Саду. Личе на оне из “Сава-мале!”

Родно сензитивни језик: ” Тренерка је обукла тренерку”!

Женама није потребна родна равноправност, већ мудрост!

У Србији није проблем градња, већ “уградња”!

За владавину правде потребни су инструменти принуде!

Над нама се врши психолошки експеримент. Циљ је да ништа не приметимо!

Многи Срби су спремни да жртвују будућност своје унучади због радног места свог детета!

Више нисмо Небески народ. Небо смо одавно поклонили НАТОу!

Па шта ако смо колонија? Пре ћемо добити визе!

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!

Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе.
Случајном пролазнику принело најлепши дар.

Ту, крај уснулих врба где Дунав небо љуби
сусрет с прелепом женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!

Уз звуке таламбаса и јецај виолине
руди мађија ватре где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе!

Поред обале снене, под крошњом врба нежних
длан ми је погледала, видела стазу туге.
У њеном оку одсјај даљин неизбежних.
Звезде прекрили вео маглине ноћне, дуге.

Руђење жудње мамне умину шапат и звук.
Занос пренуо није ни свица чудесни плам?
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!

У глуво доба ноћи кад све су тихле песме
вином опијен табор креће на незнан пут.
Док тугом руди пуста, тишина коју не сме
пренути чак ни месец, што их испраћа жут!

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као као задњи логорске ватре плам
утрну искру ока, у коме сада језде
обриси сетног дана оног што остаје сам!