АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Само Бог и батина могу спасити Србију!

Поражени смо! Нисмо победили Себе!

Врата су чудна „справа”, лакше се отварају када си неко!

„Двери” су затвориле врата!

Судбину нам одређују слепи без штапа и они „на крају конца”!

Мајдан смо одавно ископали!

Српску земљу могу куповати и „ душмани”. Тапије ће одлучивати!

Господ нам је дао допуштење! Ми смо га проследили „њему”!

Услужни оглас: „мењамо табле за сребрњаке”!

Шта би ми без њега, много нас је задужио!

Господе, помози да не „одоцнимо”!

КАП К’О СЛАП – Душан Комазец

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!

Моја су јутрења вапаји за сновима,
црња су од тамних облака.
Тихо си отишла, снове упокојила.
Још се чује одјек корака!

Премда су немири чежњом мене дојили,
био сам на прагу знамења.
Злослутна свитања снове су покојили.
Изгорех у мору „пламења„!

Откад си „нестала” небеса су плаветна
утихнула мирис пролећа.
Другујем с безнађем, јер тишина заветна
стално ме на тебе подсећа.

Иако други те сада срећну милује
знам да си ме силно волела!
Господу молим се , нека ти се смилује.
Волела си, а преболела?

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Срби су, оружје за самоуништење!

А смејали смо се Јовану Рашковићу када је рекао:„Срби су луд народ„!

Е мој „Лазо”,да си жив одмах би нас усвојио!

Данас сам поносан на себе, јер јуче нисам добио ни пакет, ни два метра дрва!

На следећим изборима услов за гласање требао би да буде, положен тест интелигенције!

Кад вучићи порасту настрадају овце!
Настави са читањем “АФОРИЗМИ – Душан Комазец”

АфОРИЗМИ – Душан Комазец

Знам за кога бих ставио „руку у ватру”, али ОН није на ничијој листи!

Порастао сам, не могу да се увлачим!

Најтеже је ићи „главом кроз зид”, али је и најпоштеније!

Мали огласи: „Издавамо Космет на неодређено време”!

Једино што посланици скупштине Србије читају су огласи, „Купујем Продајем”!

Лепа села лепо пропадају!

Српско правосуђе је независно! ( од народа)

Новинари ће смети да одговарају на „његова” питања!

Најстарији грађани могу да буду (с)покојни. Пензије су повећане 5,5 посто!

Још увек сам слободан! Смем да размишљам „својом” главом.

ЗИМА – Душан Комазец

Прекрива зима обрис јесени сиве, суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре,
да пре сутона раног стигу на далеки брег.

Образи дачји пламте! Сребрне санке језде,
па им у оку блиста дрворед „снежних” јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и у даљини траже обрис маленог села.

Испред њих црна сенка? К’о хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави „авлијанер” који долином сненом
ниском растињу, љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи! Пред њим моћан к’о земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
шта је самоћа вечна, да л’ благослов или грех?

Отац стамен к’о стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет!
Док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по суром небу , свој, можда последњи љет?

Недалеко од села сумрак их нагло „хвата”.
Са првим дахом ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна!

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека,
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други, бескрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан!

ВРЕМЕ ЛИТУРГИЈСКО – Душан Комазец

Пред нама плавет неба далека, недосежна,
мирис тамјана као доносиоца „тајни”.
Звук звона литургијских буди сећања нежна
на време опроштајно, када бејасмо кајни.

Без апостолских јада и литургијских хтења
нисмо спознали Христа, „који по води ходи”?
Смрт се „прославља” овде, а не моћ Васкрсења!
Да л’ смо у лађи, којом ка спасењу се броди?

Наше су таме ушће тмини гушћој од мрака,
јер не „оваплотисмо” суштину постојања.
Осводили смо „покој” на вапај тужних рака,
на четрдесет дана братског саосећања.

Премда светиња наша к небу се горостаси
ту нисмо чести гости, а Славска су нам хтења?
Кажу да нисмо верни, икона зид нам краси.
Ми прослављамо Божић и „ време” Васкрсења!

Где смо прикрили грехе? У неком мрклом мраку,
јер ту неприродност Господ нам није дао.
Непоимањем Духа души копамо раку.
Да л’ смо се покајали? Јабуку свак’ је брао!

Наше су чаме, таме неосенченог вида,
палате у којима свевидење се збива.
Наши су трнци, дамар давно несталог стида,
страх од „ колевке” нове? Шта ли се „тамо” скрива?

ПРОСЦИ ТУГЕ – Душан Комазец

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и предивна жена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
измамисмо сузу из најлепших зена.

Канула је тихо бокорећи тугу,
јер на мамној стази, што води до сунца,
два облака сива прекрише јој дугу.
У грудима њеним једно срце куца!

Отишла је тихо, ненадно, без речи.
Отишла је, куда ,да ли сама спава?
Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи,
шапат нежног ветра кроз откосе трава?

Како је пронаћи кад су наше стазе
прекривене плаштом боемства и рима?
Док пролећа цветна њен њу немиром мазе,
у безгласју тужном, нас све више има!

Молили смо стално ветрове даљина
да нам на трен њене разоткрију путе.
Залуд, јер нас стално обавија тмина.
Дах безнађа којем целивамо скуте.

За нашим асталом, у чекању дугом
тихујемо гордо, срце нам не плами.
Један другог више не зовемо другом.
Нас двојица сад смо, обојица сами!

Зарудила јесен, преплићу се дани.
Бехарастим гласом виногради зборе,
док ми, просци туге с чежњом овенчани
мамимо свитање „прохујале зоре”.

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и њезина сена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
још мамимо, одјек тужних успомена!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

У српском парламенту, све „боје” су се претопиле у „дугу”!

Откада нисмо браћа мало смо се поГосподили!

Част се брани чојством!

Поштари су некада били „благовесници”, а сада нам доносе рачуне!

Једино на изборима мртви „проговарају”!

Откад они „столују” ми смо подељени! (са нулом)

Не би „они” издали, да нису погрешно схватили пророчанство, „сви Срби под једном шљивом!”

Јуче је имао „напад” нормалности, није много лагао!

На белом папиру црно нам се пише!

„Србија не сме стати”! (на путу ка провалији)

ВРЕМЕ ПРОЛАЗНОСТИ – Душан Комазец

Стигла издалека, искрзана трњем
због шипражја страсти кроз које је прошла.
Задрхтала нежно смерна, добродошла.
Нагло подарена овом дану крњем!

Сам Бог зна због чега од мене су крили
неприсутност њену, изниклу ко знамен?
Обоје смо некад горели ко пламен.
Из истог путира „мамни” отров пили.

Волела је ноћи од самоће тише,
шапат маестрала, ницај беле росе.
Маслачак, ког ветар уплиће у косе.
Кад је била тужна падале су кише.

Причала је да смо овде само гости,
певушила песме претужне и нежне.
Хујале су речи к’о пахуље снежне.
Зарудило време наше пролазности!

„Ту смо, сад нас има, ал’ нас бити неће!”
Мисао је никла у тихоти несна.
Ноћ је задрхтала „стравично” обесна!
Верни „кујунџија” гаснуо је „свеће”.

На олтару њеном к’о да бејах први!
У обиљу страсти, жудње и похоте
кад нехатом откри скривницу лепоте
спознах, да је она „ жена плаве крви”!

Наша љубав беше неизмерна плима.
Хрлили смо нагло к’о жуборни вали,
потрошили снове, а нисмо спознали:
Што више „волимо”, све нас мање има!

К’о увело лишће прохујах занесен.
Појмим да смо били понорница река.
„Протекли” смо нагло, сад се само чека,
ко ће први, нашу угасити јесен!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

У бекству од себе први смо стигли на циљ!

Због нашег „успења” нисмо се вазнели!

Поносна смо нација, треба нам „лустрација!”

Баш би било добро да ру нам сваки дан сутра избори!

У Србији је најчешће „презиме” прелетачевић!

Слоган пред изборе: Ви не дајте да вас „они” плаше, ми имамо наше батинаше!

Целу Србију смо распродали. Остао нам је само паризер!

Сваком магарцу је његов товар најтежи!

Гробари нам нису сахранили „ раке”!

Кад станеш испред неког, немој га својом сенком заклонити!

Да није „мисли” многи не би свисли!