Добродошли!
Миришу године ратне
на сузе чемер и грех
Улице утихле блатне ,
понегде само смех
што људски није.
Љути северац бије,
долину прекрива снег.
У даљини се скрива
од хумки велики брег
и туга свуда.
А где кренути, куда.
За сваким остаје траг.
Времена ова худа
са лица скидају благ
осмех што зари.
Где су путеви стари
што ка вечности воде?
Ћуте и тротоари,
само се мисли своде
на дане среће.
Прохуја зима, слеће
на лице пролећа дах.
Узалуд, време неће
однети чемера прах
што душом хара!
Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, „у тили час”
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
Христос Васкрсе , у тами сјај!
Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тиху песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора
већ уморно сунце спрема се да снева.
Пробуђени месец урања у море
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно тами што до зоре
огледало воде не допушта ником.
Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине,
узлете још више, право у беспуће.
Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу
лежи рањен галеб поломљених крила.
посвећено Бранку Миљковићу
Стазе су моје одавно знане
по ветровима што стално њишу
суморне дане који кидишу
на бесанице бисером ткане.
Залуд ми приспели немир слути
занос. Он тихне с пренутом зором,
па сваког јутра са новом бором
приносим жртву дану, он ћути.
Тихо по гори где неста неба
газим, ал’ усуд што прође први
немире мами и нежно мрви
кораке које даљина вреба.
Лелуја ветар ту где ме стече
кроз грање небо чудесним ткањем.
Разбуди тугу са поимањем
да траг се пута сав не дорече.
Нисам те достојан погледати смерно
владичице наша што с престола гледаш
у дану у којем хоћеш да ме не даш
и волиш још више, нежно, неизмерно.
Док земаљски дани преплићу се, теку,
ми путници што смо овде само гости
у сопству безмерном и препуни злости
изворисмо греха непресушну реку.
А ти прашташ! Молиш свога сина Христа
не би ли нам и он опростити хтео,
да нам као месец кад васкрсне цео
у срцима пламен љубави заблиста.
Немогу ми ништа “Трубе Јерихона”,
сузе бездушнице, предстраже тихоте,
ни пали анђели кад се “оваплоте”,
јер над нама бдијеш с’ неба и с’ икона.
БАЛЕРИНА
К’о вапај несташног ветра који буди
утихнути одјек чулних теревенки
разигран к’о лахор плес нестварних сенки
извори се с’ дахом светла које руди.
У одори нежној, гипка попут прућа
покретом изнуди безвремље, јер мами
дремљиве погледе времешних у тами.
Отима им давно пренута сванућа.
Опчињени блудно беличастим велом
што просторе нове пируетом стече,
похотни којима жар се не дорече
уздишу за њеним вретенастим телом.
Девојка ил’ лабуд, питање је јасно,
ал’ сваки одговор недоумље нуди.
Тренутак промисли вео прекри худи
жуборења чежње што заруди страсно.
На престолу сама, попут нежног крина
сазвучјем покрета дочарава дугу,
док под плаштом белим можда скрива тугу,
јер је само једна нема балерина.
© Душан Комазец