Категорија: Djordje Grmuša

Руку под руку,
ноћу шетамо,
усне на усну,
у љубави цветамо.

Кап по кап,
киша пада,
добар је дан,
за љубав нашу.

Суза уз сузу,
као кад плачемо,
успели смо овде,
срећу да нађемо.

Улазиш опет,
у оно стање твоје,
више нисмо једно,
већ неко тужно двоје.

Некада волели,
сад смо томе сенке,
нисмо више исти,
ал’ остале су грешке.

Бљесак прошлости,
као река тече,
од свих успомена,
само једна пече.

Неке су лепе,
успомене сјајне,
питање је како,
да остану трајне.

И ово тужно сећање,
у заборав сад нестаје,
имам снагу,недам је,
више нема предаје.

Оклопљеним возилима,
у тој тужној ноћи,
храбра једна војска,
у смрт ће тихо поћи.

На ливадама мрачним
армија се диже,
као вода обична,
крв се тамо пије.

Шрапнели пљуште,
док се земља цепа,
тако само настаде,
та крвава река.

Човек у рату,
са срцем или без,
постане увек,
разбеснела звер.

У току рата,
брат губи брата,
али није доста,
па деца гину онда.

Оскудно одевен,
у бојама разним,
одећа је скупа,
ал имаш рудник златни.

Возиш скупа кола,
идеш на сва мора,
трговина људима,
то је твоја мода.

У позадини наступаш,
када нико не зна,
само вучеш конце,
господар ти си света.

Небеско краљевство,
сјајно као звезда,
виде га храбри,
људи нашег света.

Анђеоски витеже,
исцелитељу рана,
хвала ти на миру,
до задњих наших дана.

Болесни и хроми,
сиромашни и гладни,
од народа одбачени,
на небу су славни.

Откровење вечности,
највећа је тајна,
имај мало вере,
и заслужићеш знања.

Стазама божијим,
ходај поносно,
тада ћеш,веруј ми,
ти живети поново.

Једна ноћна светиљка,
сија као сунце,
улицу обасјава,
и све њене људе.

Њене боје радосне,
сваке ноћи светле,
зато свако воли,
с’ њоме да се смеје.

Стиже јутро прелепо,
док се светло гаси,
улица је пуста,
али никад сасвим.

Дан полако залази,
па се зачу вика,
неко срећно повиче,
светиљка је жива.

Боје као магија,
улицом полете,
сваки човек убрзо,
од срца се насмеје.

Сам против свих,
игра није лака,
када добро крене,
брзо оде глава.

Нема теби помоћи,
за смрт си само храна,
боље ти је бежи,
жив си само сада.

Напушта те храброст,
брже него срећа,
некада си ловио,
сад си само мета.

Тихо као ветар,
кроз ноћ опет ходам,
обећање своје рекао сам,
ја ноћас умрет’ морам.

Опет као проклет,
живим,али докле,
питање је остало,
више нисам човек.

Разјурених мисли,
више нисам исти,
зашто онда ходам,
кад нећу да преживим.

Шта је савршена песма,
прича или стих,
претерано дотерана,
најбоља од свих.

Поема је ко’ срце,
куца животом,
куца из душе.

Препуњени редови,
или један спев,
тешко је претворити,
осећај у реч.

Хиљаде мисли,
само једна је,
песма над песмама,
можда ова је.