Бранко Мијатовић, Шабац – преузето са Фејсбука.
Категорија: Branko Mijatović
Branko Mijatović – Muzika moj izbor
ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић
ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА
Дивно јутро, мило сунце, вече стиже и дан дрема,
све је исто у кафани, али мене више нема.
Лишће вене, безброј боја, шума се за зиму спрема,
све је исто к`о некада, али мене тамо нема.
И снег паде, затре путе, леденице висе с трема,
све је исто у мом крају, ал` трагова мојих нема.
На мом гробу пуно цвећа, а највише хризантема,
док гитара тихо свира песму старога боема.
Настави са читањем “ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић”
U KAMEN MI MISO UKLESANA ~ ODLUKOM ŽIRIJA NAJBOLJA PESMA ZA 2022.GODINU
Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.
Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.
Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.
U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.
Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.
Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.
Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.
Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023
Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023
Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.
Нови вазноси високолетача Бранка Мијатовића – Слободан Б. Ђуровић
– „Сонети за душу“
Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘суб специе аетернитатис’. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловци ванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.
Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.
Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу, да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.
Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је подвиг.
Настави са читањем “Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.”
Г Р Е Ш Н И К К Р А Ј О Д Р А – Бранко Мијатовић
Г Р Е Ш Н И К К Р А Ј О Д Р А
Давно беше, ал` сећам се, кад` су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле.
Међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад` нисам пребoлeо.
Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре.
Да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе, цели живот немршене.
Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увуче се мучна чама.
О како бих њена медна, скамењена, нељубљена,
целивао поред одра, беше у ме заљубљена.
Што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,
за ког` сам их сачувао, остала ми довек` пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
Код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.
© Бранко Мијатовић
Настави са читањем “Г Р Е Ш Н И К К Р А Ј О Д Р А – Бранко Мијатовић”
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ – Борисав Бора Благојевић
Говорио си Боро да је највећа срећа када се друг друга сећа ~ Ја те се Бане Моравски радо сећам. /Бранко Мијатовић/
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
И АКО ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И снег у марту убија дан
То задње вече то тако боли
А бела пахуља топи ми длан
И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
Ни време ни људи ни ноћи ове
Само слике прошлости се врате
А глас самоће зове ме зове
ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
У тами сам суза понека
И песма тиха опрости опрости
Однесе је живот као нека река
И АКО ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ
Још увек патим волим ја њу
И ништа сије слично као пре
Пролеће касни зима је још ту
Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ КАСНИ – Борисав Бора Благојевић”
Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ
Бранко Мијатовић, Шабац – О М Е Н И
Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.
Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.
Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: “Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.
Због свега тога 1984. године уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.
Настави са читањем “Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”