ЉУБАВНО ЛУДИЛО
Кад те нема душа се распада
као чаша на ситне кристале,
моје усне увек твојих жедне
из ината, другом би се дале.
Кад те чекам подивљају слутње
И пун Месец те ноћи посиви,
цврчак пева своју серенаду,
живот цвета, мени се не живи.
Кад ми кажеш да долазиш сутра
сви возови касне по пар сати,
ухвати ме чежња и лудило
па те кренем на мобилни звати.
Ван домета ил’ је заузето
обично ми женски сопран јавља,
тек тад не знам шта ћу од лудости,
пуста ноћ ме ко’ роба злоставља.
Настави са читањем “ЉУБАВНО ЛУДИЛО – Борка Чучуковић, Београд”
