TRIFUNDAN
Februar mesec studi, rano su ustali ljudi
Napolju fijuče vetar, ništa se ne vidi na metar.
Magla se cepa ko rukom, jutro se pomalja s mukom
Kolona senki polako, korača kao sa strahom.
Na nebu zora žuta, pada na tragove puta
Vide se obrisi prvi, ko vojska, čokoti crni.
Ispod njih beli se inje, grudve se stegle od zime
Vinograd sada spava, sve dok ne krene trava.
Stiže kolona na mesto, sveštenik poškropi vešto.
Kandilo dim ispušta, vije se Hristova duša.
Gidža se prva reže, ruke se hladne ježe
Stidljivo sok poteče, – Hvala ti- čovek reče.
Rana se preliva vinom, sveštenik peva s milinom
blagosilja se i krsti, lete po telima prsti…
Tamjanom miriše polje, u jesen rodiće bolje
Jutarnje sunce se javi, topi se inje po travi.
Dok led na lozi se kravi, hrišćanstvo Trifuna slavi
Od pamtiveka do danas da čuva vinograd za nas.
Da navek ima vina na zdravlje nama svima
Za radost i za krštenja, za sveta bogosluženja.
Vinograd tek tokom leta, ko ćilim cvetni procveta
Rujno se lišće zlati kad stignu jesenji sati.
Dok modra zrna zrela mirišu kroz sanjiva sela.
Na nebu Trifun mladi vinovu lozu sadi.
Ljiljana Tamburić
