Иде Сретење, а развигорац
По долини устоку пуди
врбе пуцају покрај реке
и сва се природа из сна буди.
С Јастребца, Гоча, Жељина
Чак са Гледића и Копаоника
Дозива вила једна другу
Надахнуће бацају на песника.
А песник, то ти је посебан сој
У њему живи стотину лица:
Човекољубац и правдољубац
Боем, разбарушена луталица.
Тај ти ни мрава никад не згази
Воли и свако живо биће пази
Пати због сваке дечје сузице
Сломљеног крила неке птице.
У стиху он види смисао,
своје послање
Он скупља књиге, колеге драге
То је његово сво имање.
Кад оде песник и представи се
Да Богу задњи одговор да
Господ га пита: ” Како си трошио таленте своје
што сам их теби дао на дар?”
Ја сам, Господе, уместо њива, башта, ливада
Орао људска срца тврда
Твоје запуштене винограде
И у њих сејао семе доброте, истине, правде.
Тешко је ницало, тешко се примало,
Али где на плодно тло паде
По твоме логосу
“ближњега свог ко себе самог”
Израсла богата жетва љубави, вере и наде.
Погледај доле, Господе благи
Ено их заједно, дружина моја
Ниже стихове, строфе и риме
Пева и плаче, славећи твоје име.
У славу Трифуна свеца
Данас му песме дају на дар
Један им инок у госте дошао
Донео срце лицитар.
“Аксиос! Достојан!”, рече Господ
Руком показа на рајски врт
Иди, ту ти је Сава, Николај
Његош, Десанка, Јован, Добрица…
И оде песник блистава лица,
Још једно зрно бројаница.
У царском граду строфе се нижу
Љубав се сеје и жање
Уз чашу руменог вина
На многа лета!
Где год били стихове везли
И пили вина
Још много дугих година!
Настави са читањем “ОДА ПЕСНИКУ – Љиљана Марјановић”
