Vatra u paklu
Rane mi cepaju utrobu.
Trnje i igle bodu mi dušu.
A ko bi rekao da će to tako…
Najgori snovi i noćne more,
po težini podnose se lako.
Ovo što kida, ovo što cepa,
meso i kosti i strah što ruši,
razara ponor u izgubljenoj duši.
Nemam ja snage da podignem pogled,
nemam ja nade — ovo će i onako u nedogled.
Svet mi se srušio i sve je crno,
samo da ne boli tako puno.
A ko bi rekao da će to tako…
Najgori ćemer, najgori jad.
Rane mi cepaju utrobu,
trnje i igle bodu mi dušu,
više no ikad, na dnu sam samom.
Prekriven mi život crnom tamom.
Nema mi spasa, nek odem brzo.
Razbijena volja za životom,
ko čaša od stakla.
Đavoli dragi, evo me, stižem —
otvarajte svoja vrata od pakla.
A ko bi rekao da će to tako…
Samo da se požuri — polako
I vatra u paklu mi se čini
da peče — jako.
Аутор: Verica Jovanović
Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka
Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom.
Nadolazeće misli
Nadolazeće misli
Nadolazeće misli neka se roje.
Zatvoriću oči i danas,
da gledam tebe u mladosti kroz dugine boje,
a nadolazeće misli neka se slobodno i dalje roje.
Moje nadolazeće misli,
dok sedim u tihoj seni,
su tvoji izbledeli pogledi sneni.
Moje nadolazeće misli
pamti vetar dok briše skrivenu suzu jednoj tužnoj ženi.
Zvuci tihe muzike iz daljine
remete sklad i mir, raznose
moje nadolazeće misli negde,
daleko od mene.
Ostaje mi samo izbledelo sećanje
na mladost i voljenog tebe.
Kad zatvorim oči,
vidim, ko nekad, dugine boje,
zato i puštam nadolazeće misli o prošlosti i mladosti —
neka se roje.
Zagrljajem bih otopila sante leda,
da mogu da vratim tvoje poljupce od meda.
Nadolazeće misli mi greju dušu.
Volim da pamtim te naše noći,
volim da pamtim kako su me gledale tvoje snene oči.
Nadolazeće misli o mladosti i teb čuvaću u srcu da izblede nikad dala ne bi.
Život nema reprizu
Život nema reprizu
Kad dođem na znak STOP, stanem —
nema dalje.
Osećam — taj znak je blizu,
a život nema reprizu.
Kraj puta je,
i nema više izbora —
idem gde se ići mora.
Šta je bilo — bilo je.
A želja je pun džak ostalo.
Kad stavim na vagu,
više je neostvareno.
Zato moj savet onima
koji još nisu stigli do znaka:
ne mislite mnogo,
ostvarite želje iz svog džaka.
Jer i želje mogu da ostare,
da se pokvare.
One su ostvarive —
dok si još u putu.
Ne skrivaj ih od sebe.
Zausti, kaži — sebi pomaži.
Ostvari što više,
dok imaš vreme.
Jer kad stigneš do znaka STOP
a svakom je jednom blizu—
shvatićeš, biće kasno:
život nema reprizu.
Ljudi mrgudi
Ljudi mrgudi
Ljudi negde samo jure.
Međ’ narodom podigle se bure.
Svi rođeni postali mrgudi.
Niko nikom osmeh da ponudi.
Na ulici ne vide se deca.Svaki čovek tera svoga kera.Ljudi danas samo jure.
Svi se nešto kao dure
Nigde ništa dobro nećeš čuti svi postali namćori i ljuti,niko nikom osmeh da ponudi.
Svakom nešto još po malo fali.
Za novcem bi jurili, nikad ne bi stali.
Daj još, još i više, i na putu dobrotu izgubiše.
Mislim tako, pa mi žao bude.
Novo vreme u zombije pretvorilo ljude.
Idu tako sami,nameštenl od rođenja,nisu nasmejani.
Naopako vreme,naopaki ljudi;
brat bi s bratom,samo da se sudi.
Svuda novac posta glavna tema.
Ljubav – nesta; za nju nigde više nema mesta.
Ljudi jure, stvaraju se bure.
Došlo neko vreme opšte nekulture.
Кратак сан
Кратак сан
Са истока сунце руди,
Шаље зраке те ме буди,
Са запада месец жут,
Чини ми се баш је љут.
Мене буди нови дан,
Прекинут ми лепи сан
Имам крила као вила,
летим небом,
Гледам доле шарен свет.
Баш је добро овде горе-
безтежинско стање неко
Тек што рекох,кад у лету
Спазих тужна , летим
према зраку сунца.
Погоди ме Јава јадна,
обузе ме зебња хладна.
Кад погледах – немам крила
Нисам више она вила
што по небу плавом шета.
Пробудих се – е, баш штета.
Прекратко ми трајо’ сан,
Прекину га нови дан.
Da me poštuješ
Da me poštuješ
Podjem, stanem — na pragu da odustanem.
Prekrstim se za sreću, požurim, okrenem se — neću.
Zebnja i neverica truju mi srce,
dokle će tvoja neiskrenost da zaklanja jedino sunce?
Idem i nikad se neću vratiti — ti ćeš jedini iskreno patiti.
Dala sam sve što sam mogla.
Budućnost, prošlost — sadašnjost je moja, iako je bolna.
Nosim sve što u sećanje može da stane,
Bog će vremenom zaceliti rane.
Žena sam, imam osećanja;
dala sam sebi da me poštuješ — obećanja.
Ti ne umeš ili nećeš: vređaš me, omalovažavaš.
Polazim brzo da se zbog ljubavi ne predomislim.
U hodu se prekrstim i kažem: na pragu — ne, ne mogu ti oprostiti i neću se predomisliti.
Za sobom rušim pragove i brišem ljubavi tragove
Dok noć na jastuku drema
Dok noć na jastuku drema
Dok noć na jastuku drema,
oblak me nosi ko na ćilimu,
čežnja me uspavljuje,
mekano, tiho mi peva
uspavanku tuge.
Zvezde, mesečeve sluge,
gase polako svoje boje,
snovi se magični svemirom roje
iz jednog treptaja,
iz jednog magičnog sna.
Da izneveruješ —
izsanjaću tebe baš ja.
Noć glasno plače,
noćni patuljci vojsku dovlače
za borbu za sunce,
za ljubav, za sreću.
Dok noć na jastuku drema,
ljuta borba se moja sprema.
Da izneveruješ —
izsanjaću tebe baš ja.
Vreme je na mojoj strani,
patuljci pomažu smerno.
Noć je tiha i čuće se borba,
zvezdane boje putokazi
svetli radost za sreću,
za sunce i ljubav —
uveliko se sprema.
Na oblaku, jastuku, snovi nestaju,
i više ih nema.
Već miriše na novo jutro,
svemir odsanjao novi dan
za svetlost, sreću i ljubav.
Duša mi treperi ko strune u svemiru.
Kažem: „Zbogom, noći i nemiru.“
Vreme je na mojoj strani jastuka,
izsanjaću —
da izneveruješ,
tebe baš tebe ja.
Песма о зашто
Песма о зашто.
Сањам још увек , да трчим боса.
Сањам још увек, да моје образе
умива јутарња роса,
Сањам и пахуље на длану
топе се , док се будим нестану.
Зашто ми дан однесе сан?
Зашто ми данашње пахуње не врате
ондашње безбрижнe сате?
Да трчим по трави,боса
да гледам како по ливади
пада јутарња роса .
Зашто ми мир замени немир?
Тонем у очај,тужни су дани,
Зашто је тако кад човек стари?
Зашто су боје тамне?
Зашто ми срце парају ране ?
Желим и сада као некад
да у мени гори нада,
да сањам да волим
и све тамно у сунце обојим.
Зашто ће сваки будући дан
сутра бити јуче?
Јасно ко дан зашто ме такве
мисли муче.
Starica u crnom
Старица у црном
Старица у црном чека да неко дође ,
da neko za nju pita,
makar iz daleka.
Sama u crnom,
bez nade, u oblaku
tišine, sa sećanjima
od paučine, od prašine.
Samoća i očaj jednog
starog bića, očiju suzama punih.
Nada se, nadu ne gubi.
Starica u crnom, pogurena,
stoji da broji dane samoće
neće, jer se boji,
Da dođe neko iz daleka,
da se udostoji.
Ona čeka i uporno trpi
Telo joj drhti, a ruka hladna
da dotakne drago biće.
Duša joj gladna.
Sama u crnom,
od tuge i bola,
stiže je slabost i
gorka istina gola.
Zaborav i nemar
onih daleko
prejako boli.
I ako zaboravljena svim srcem ih voli.
Starica ćuti i bolno trpi,
sve je to život,
svojim tokom ide.
Saznanje je teši
da će skoro kraj
svim čežnjama,
svim težnjama
i da će, ne za dugo,
Mesecu
u večni zagrljaj.
A Mesec je sa neba gleda
I dok mu šapuće svoje jade
On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.
San starog vina
San starog vina
Podji prema meni,nečujno, tiho,da te zli ljudi ne vide.
Podji prema meni tako kao što nikad poželeo nisi.
Podji prema meni,da te ne vidi niko,kao što nikad prema nikom pošao nisi.
Čekam tvoj osmeh, kao što mi se nikad osmehnuo nisi.
Nadam se zagrljaju, kao što nikad nikog zagrlio nisi.
Kao kad nekog sanjaš,a želiš da i on tebe sanja —tu nastaje pakao od maštanja.
Polazim ti u susret ovog trenutka.
Poći ću tiho,da me zli ne vide,da mi ne zavide,da te dotaknem pogledom, zagrlim, da te se napijem,da srce ugrejem.
Polazim ovog trenutka —dolazim, čekaj me,kao što nikad nikog čekao nisi.
Sanjam te nečujno, tiho, kao kad nikog sanjala nisam,samo da zli ljudi ne vide,da nam ne zavide.
Tu si, a kao da nisi.Razdvaja nas taj naš san,razdvaja nas dan.Zajedno smo, a kao da smo sami.Molim te,kreni ka meni,ja ću ovog trenutka ka tebi.
Ne dam trenutku da nas promeni,zli neka praštaju,ne dam da o našem rastanku maštaju.
Ponesi samo srce i osmeh ja ću tebi snove i nade, da našu ljubav zlo ne ukrade.
Kad nekog sanjaš,kao nikog što nisi,iz dana u dan ta ljubav postaje — kao starog vina — san