Аутор: Milovan Petrović

Neko ti je danas pričao o meni
oči su ti bile pune neverice,
srce ti se steglo od tuge i bola
a biserna suza skliznu ti niz lice.

Verovala nisi u priču o meni
i ako ti suza lice pokvasila,
u snovima tvojim ja sam srećan bio
ali stvarnost moja nije takva bila.

Rekoše ti da sam senka od čoveka,
da me danas možda prepoznala ne bi,
još kazaše da sam pijan svakog dana
i da stalno pričam drugima o tebi.

Pričaše ti da sam ko ljuska oraha
koju bura baca od stene do stene,
da su moje lađe davno potonule
još od dana kad si ostavila mene.

Sad proklinješ sebe od trenutka toga
kad istinu pravu ti od drugih sazna,
ni u tvom životu ne cvetaju ruže,
zbog gordosti tvoje, previsoka kazna.

I ti još u čaši, trošiš svoje dane,
surogat za ljubav, našla si u vinu,
dva brodolomnika da smo danas samo,
saznala si bolno, jedinu istinu.

Milovan Petrović

–

Tamo daleko negde

iza hiljadu gora,

iza bezbrojnih polja

velikih plavih mora.

 

Tamo gde jutro suncem

najlepšu bajku budi,

tamo gde zora rana,

pesmom mi puni grudi.

 

Tamo gde mladost moja

uzlete ko soko mlad,

tamo kraj reke jedne

gde moj je voljeni grad.

 

Tamo ostavih sebe

i mnogo što- šta još,

sve prodah u bescenje,

za jedan bezvredni groš.

 

Tamo bih sada hteo

jedan trenutak bar,

da opet živim ko nekad

bez KRUNE, ali CAR.

 

Milovan Petrovioć

–

 

Usamljena noćas pred ikonom klečiš

i Bogu se moliš za oproštaj greha

ne za svoje grehe, jer grešila nisi

već za oprost greha voljenog čoveka.

 

“Oprosti mu Bože sve grehe njegove

on ne greši drugim, a grešiti može

sve grehe njegove što meni počini

ja mu sad opraštam, molim ti se Bože.

 

Sve preduge noći, moja ne spavanja

prolivene suze i duga čekanja

moje tužne zore, duga ne davanja

i njegove noći sa drugom spavanja.

 

Opraštam mu Bože sad sve noći ove

izgubljene dane i srušene snove

opraštam mu Bože, a tako me boli

jer oprašta samo, žena koja voli.

 

Opraštam mu Bože, možda će da shvati

oprosti mu i ti, pa nek mi se vrati.”

 

Milovan Petrović

–

Obasjana suncem, sva u beloj svili

nudiš mi se vešto ko jagoda zrela,

dok svila se nežno, pomognuta vetrom

bezobrazno vije oko tvoga tela.

 

Okupana vodom, plavoga Jadrana,

lagano se dižeš izazivaš mene,

a kosa ti bujna niz ramena pada

k’o što voda pada, niz obližnje stene.

 

Suviše si mlada i nisi za mene

svaka tvoja drskost, oprosti se lako

ja anđeo nisam i bežim od tebe

iako bi rado tu lepotu tako.

 

Suviše si mlada, pa smiri se malo

ne piri u vatru što u meni tinja

u telu mi ista vrela krv još teče

iako mi kosa, od jesenjeg inja.

 

I zato te molim, ne igraj se samnom

u tvojoj lepoti uživao bi svako,

ja odlazim, bežim dok vremena ima,

a tako bi rado tu lepotu tako.

 

Milovan Petrović

–

Noć nestvarno prazna, nigde nikog nema
samo senke duge što mrtvilo ruše,
grad davno zaspao, ulice jezive
a po njima šetaju izgubljene duše.

Restorani dugo već su zatvoreni,
ponoć davno prošla, samo koja sena
dok ulicom luta bez pravca i cilja
još po neka duša davno izgubljena.

S polu praznom flašom jeftinoga pića,
lutaju po ovoj avetinjskoj noći,
u srcu se iskra zadnje nade budi;
“Svanuće i nama, mora zora doći.”

A noć tamna, mrkla, nikako da prođe,
kao da se sama s večnošću verila,
na uglu ulice, iza stare krčme,
sudbina se dušama, zlobno iscerila.

Skamenjene strahom na trenutak staše
dok zla sudba s ugla drsko im se ceri,
čime zaslužiše tu sudbinu svoju,
ko im sreću podlo, na gramove meri.

Sa flašom u ruci jeftinoga pića
i dalje lutaju bez nade i cilja,
izgubljene duše sa senkama noći
lutaju po gradu, gradu izobilja.

Milovan Petrović

–

Napisao sam prvi red,

smeh.

Napisao prvu knjigu,

tišina.

Napisao drugu knjigu,

prašina.

Pišem i treću,

“prijatelji” mi uzeše za zlo

“Šta mu se desilo to!?”

Pokvari im sliku o sebi

pa kako me sad mrzeli ne bi.

Koliko truda i muke,

zar da im sliku srušim

tako olako … o… bruke.

Četvrtu počeću tek,

e… to će već biti greh.

Ovo zaista nisam smeo,

al’ eto…

…samo sam se malo zaneo.

 

Milovan Petrović

A sad kratak pogovor;

Prijatelji (bar ih tako zovemo) a često i sama familija, jako se trude da na sve načine stvore iskrivljenu sliku o tebi, jer te ne žele prihvatiti takvog kakav jesi (često si iznad njih a to ne mogu da svare).

Njihova slika o tebi je slika krivog ogledala.

Kad im to ogledalo polupate, tek onda shvate koliko su ništavni u svom jadu. Ali, neka ih oni su nam baš takvi ništavni, često vetar u leđa. Zbog njih takvih mi težimo ka savršenstvu, pa nek su nam onda baš takvi kakvi su, živi i zdravi.

Milovan Petrović

–

Želeo sam pesmom te obući

k’o što niko obuk’o te nije,

u haljinu cvetnu izatkanu,

od stihova moje poezije.

 

Želeo sam mastilom i perom

dočarati osećanja moja,

kad me jutrom sanjivog probudi

nežni osmeh, topla ruka tvoja.

 

Želeo sam i još uvek želim

da sve dane u poemu stavim,

da opevam sve trenutke naše,

k’o boginju pesmom da te slavim.

 

Želeo sam i to moraš znati

naše dane u pesmu da vratim,

sve trenutke iz života našeg

večnim stihom svojim da pozlatim.

 

Želeo sam i još želim jako

opevati tebe nije lako.

Želeo sam zar ti jasno nije,

da te satkam ja od poezije.

 

Milovan Petrović

–

Ostariću slušajući vetar
i u njemu tražeći ti glasa,
al’ u vetru ja ne poznah tebe
samo gora od vetra talasa.

Ostariću a da vreme nije,
osedeće ova glava luda,
bez dodira tvoje ruke nežne
moje telo uništiće tuga.

Ostariću… i nije mi žao
ovaj život bez tebe ne vredi
nek nestanem, nek me više nema,
nek mi kosa u nedogled sedi.

Ostariću možda tako treba,
nek ostarim i nije mi žao.
kad je život bez tebe kraj mene,
kao vetar samo prohujao.

Ostariću, šta još da ti kažem
nije vreme da kukam i molim,
nek ostarim i treba mi tako,
kad te ludo, neizmerno volim.

Ostariću… pa i drugi stare
sad mi tuga dušu bar ne para,
ja bar starim zbog ljubavi prave,
mnogi drugi  zbog srebra i para.

Milovan Petrović

–

Sećam se, ne tako davno

u malom gradu kraj reke,

šetasmo naše snove

i stare cipele neke.

 

Sećam se proleća toga

i prvih toplih dana,

cveta u tvojoj kosi

i mene u starim cipelama.

 

Sećam se mirisa hleba

iz stare pekare “Kod Braše”,

ruka ti u mojoj ruci,

eh … stare cipele naše.

 

Sećam se svih naših snova

iz naše bujne mašte,

šetasmo srećni kraj reke,

o … stare cipele naše.

 

Sećam se nežnih dodira,

ruke k’o da se plaše,

nosiše srećne nas kraj reke,

te stare cipele naše.

 

Sećam se, beše to davno

sada su vremena druga,

cipele nove kupismo,

cipele,… u njima tuga.

 

Kupismo cipele lepe

cipele za nove dane,

a da ni slutili nismo,

da one su posvađane.

 

Sada si tako daleko,

tužna i tako sama,

dok šetaš tuđim gradom,

u novim cipelama.

 

I ja sam u drugom gradu,

na drugom kraju sveta,

dok dušu tuga mi truje,

nova me cipela šeta.

 

Sad želim cipele stare

staru stazu kraj reke,

miris toploga hleba

i tvoje dodire meke.

 

Dal’ i ti poželiš nekad,

bar na trenutak samo,

snove i cipele stare,

kraj reke da šetamo.

 

Milovan Petrović

–

Kad pesnik ode
napusti zemlju,
u nebo kad se vine,
njegove pesme
dopiru do nas
od gore sa visine.

Kad pesnik ode
ostaju pesme
i nije vreme za tugu,
on gore ima
na nebu plavom
samo zadaću drugu.

Sad i naš pesnik Bile
novu zadaću ima,
on traži svoga sokola,
po nebeskim svodovima.

Milovan Petrović

Pesma posvećena preminulom pesniku,
Miljojku Milojeviću Bilu.

–