Аутор: Milovan Petrović

Još mi jednu noć pokloni,
nek u njoj izgorim
nek nestanem, nek me nema,
u pepeo nek se stvorim.

Nek vetrovi tad me nose,
preko polja i planina,
nek razveju po poljima,
nek me širom sveta ima.

Još mi jednu zoru daruj,
da se s’ tobom, rosom budim,
pa sa prvim zrakom sunca,
nek zarudim.

Nek isparim s’ kapi rose,
nek me magle gore nose.

U oblaku belom gore,
nek me ima malo više,
pa na lice nek ti padnu,
tople kapi letnje kiše.

Da te kišom tako ljubim,
milujem ti lice, telo,
od vreline tvoga tela,
nek postanem opet belo.

Pa nek’ tako u krug ide,
nek’ putuje oblak beli,
nek ‘ iz njega kiša pada,
nek se svaka kap veseli.

Milovan Petrović

–

Ako me zaboraviš,
ako iz sećanja tvoga
nestanem kao sena,
postaću niko, postaću ništa,
postaću čovek bez imena.

Ako se nežni dodiri moji
izbrišu sa tvoga tela,
ako ih drugi prekrije svojim
ne reci da nisi htela.

Ako me nekad tužnoga sretneš
ne pitaj za moju tugu
samo mi priđi, ne reci ništa,
priđi mi ko starom drugu.

Ako te proleće jedno seti
na dane naše sreće,
ne tuguj, ne plači, uzalud sve je
suza ti pomoći neće.

Ako me tada ipak poželiš
ne čekaj, potraži me samo
nisam daleko, senka sam tvoja,
pratim te, volim te samo.

Ako mi kažeš još da me voliš
ako me pogledaš sneno,
sve ti opraštam, sve zaboravljam
jer ime mi je vraćeno.

Milovan Petrović

–

Nad tobom oblak nadvio se crni
a ti ko zemlja ispucala, žedna,
raširenih ruku hrliš ka njemu,
na telo ti pada kapljica jedna.

Strasti ti drhtaj, prolazi telom
iz njega nesta čežnja i tuga,
na telo tvoje, vrelo i krhko,
za njom pade kapljica druga.

Crni se oblak još više nadvi
nad tvoje telo, žedno i mlado,
da ova oluja strasti potraje,
zbog koje bi tako umrla rado.

Kišne ti kapi sve brže liju
niz lice, grudi i telo vrelo,
ono se ne buni, likuje srećno,
kiše bi samo još više htelo.

Kad kišni oblak nastavi dalje
i skloni sa tebe svoju senu,
bolni ti šapat usnama prođe;
“On sada traži drugu ženu”.

Milovan Petrović

–

Kao sav normalan svet
ustajem u pet do pet,
zatim, mamuran pospan
odlazim u toalet.

Paste za zube nema,
nestala je još juče,
za pastu nema problema,
druge me nevolje muče.

Taj lik iz ogledala
što me cinično gleda
zeva mi u lice, očito mrzi,
mira mi ujutro ne da.

Pita me kud sam pošao,
i gde ću tako rano,
zašto se ne vratim u topli krevet
kad sve je zavejano.

Govorim kako je danas,
tako je bilo i juče,
ako bi slušao njega,
izašao ne bi iz kuće.

Dobro glupane matori
zar ništa shvatio nisi,
za tog bogataša što radiš,
samo još jedna brojka ti si.

I dobro upamti ovo,
što ću ti sada reći,
kad čuje da si na posao stigao,
nema kraja njegovoj sreći.

Samo se promeškolji,
okrene na drugu stranu,
pomazi novu starletu,
nedavno upoznanu.

I dok si ti od rada,
na poslu sav pretrno,
gazda ti s mladom “damom”
u razvrat davno posrno.

Ti mu tamo na poslu,
bogadstvo praviš sve veće,
a on ti povišicu,
veruj mi dati neće.

Gledam u tog dosadnog lika,
što me iz ogledala gleda,
da kažem da je u pravu,
baš mi se nešto ne da.

Milovan Petrović

–

Sanjam Šabac, sanjam okolinu
Mačvu, Srem i moju Pocerinu
reke Savu, Drinu, Kolubaru,
i naravno, voljenu Tamnavu.

Sanjam bitke na Ceru vođene
Šumadiju i brežuljke njene.
Stare staze u rana svitanja,
cvetna polja rosom okupana.

Sanjam kuću, Loznicu , Valjevo,
sve gradove svako naše selo.
Žitna poljai i rodne šljivike,
niske višnje, hrastove velike.

Sanjam miris pokošene trave
Đurđev danak i sve srpske slave.
Frušku goru manastire njene,
i sve crkve davno izgrađene.

Niš, Kruševac, gradove na jugu,
sve puteve, Lajkovačku prugu.
Sanjam tako domovinu svoju,
a i tebe, plavu kosu tvoju.

Sanjam noću, danju i uveče,
sanjam i sad, san još uvek teče.

Milovan Petrović

–

Sećaš li se proleća kraj reke
neke davne osamdeset neke
žitnog polja i cvetne livade
gde nam sreća zauvek ostade.

Sećaš li se stare vodenice
dal’ ti zbog nje pocrveni lice.
Zbog poljupca i dodira moga,
tihog; “nemoj”, zagrljaja tvoga.

Dal’ ti suza i sad kvasi lice
zbog te reke moja devojčice.
Dal’ te čežnja u sećanje vrati,
dal ti srce kao moje pati.

Zbog mladosti davno izgubljene,
reke, staze, kraj obale njene.
Naše cvetne rosne livadice,
i na reci stare vodenice.

Setiš li se ti na dane stare,
tog proleća i ljubavi prave.
Ostavljene pokraj vodenice,
bistre reke i polja pšenice.

Bi li i ti, dala u bescenje,
svo bogatstvo za tebe i mene
i za reku, za vrbake njene,
vodenicu, stare uspomene.

Sad u prošlost više ne možemo,
a i tajnu kazati ne smemo.
Naša tajna vodenici znana,
na vratima njenim urezana.

Urezana da na ljubav seća,
na istinu da mlade podseća.
Da je ljubav od bogadstva veća,
da u novcu često nije sreca.

 

Milovan Petrović

–

Još me samo jednom pogledaj u oči

da u njima vidim plavetnilo mora.

Još me samo jednom pogledaj u oči

da u njima gledam sva buđenja zora.

 

Još me samo jednom pogledaj u oči

i raspali vatru što lagano gasne,

još me samo jednom tim očima plavim

podseti na noći nesane i strasne.

 

Još me samo jednom, pa nek tačka to je

da sa sobom nosim samo oči tvoje

pa nek mi sećanja samo tebe slave

i neka su uvek u nijansi plave.

 

Milovan Petrović

–

Oprosti mi sine ruskih stepa
što ti pišem ovo kratko pismo,
mi živimo u druga vremena
pa se nikad upoznali nismo.

I moj otac kao tvoja majka,
često čeka u starom kaputu,
da se vratim sa hladnog severa,
u rukama drži dunju žutu.

Noži finski davno zarđali
ostavljeni u prošlosti davno,
i da dođe do kafanske tuče
sin bi ipak prošao mu slavno.

Ni zbog čaja u Tursku ne moram
nit zbog žena prekrivenih lica,
sve je sada tu na dohvat ruke,
Evropa je Turska čajdzinica.

Na Bosforu trgovina cveta
svila više sad nije na ceni,
sad se “belo” dosta bolje proda,
a more se kao nekad peni.

Evropa je uboga starica.
Stara dama sumnjivog morala,
sakrivenog, izboranog lica,
sve u svilu i šal iz Horosana.

Svom ću ocu vratiti se skoro,
kad proleće baštu ozeleni,
jer da skitam po belome svetu,
odavno je dosadilo meni.

Oprosti mi što ti ovo pisah,
ne znam šta bih još mog’o na kraju,
karavani i dalje prolaze,
a kerovi kao nekad laju.

Milovan Petrović

–

Otišla si samo na kratko
rastanak nema ništa sa time,
otišla, sa sobom odnela,
sve pesme i moje rime.

Zoveš me telefonom
i pitaš dali pesme pišem,
pokušam ali ne ide,
obično sve izbrišem.

Kažu da sad mi u oku
često primete tugu,
i da mi pogled nesvesno,
zaluta negde ka jugu.

Čude se pitaju stalno;
“Zar više nisi poeta!?”
Uzdahnem, pa odgovorim;
“Na drugom kraju je sveta.”

Javljaš mi da uskoro stižeš,
nesta i moja seta,
opet ću pisati pesme,
opet ću biti poeta.

Milovan Petrović

–

Još jedna se zvezda noćas ugasila

svetlela je za nas i nad nama bdila.

Još jedno je srce prestalo da kuca

a grejalo nas je kao zraci sunca.

Još jedne se brižne oči zatvoriše.

mi ostasmo sami, majke nema više.

Sklopiše se ruke radom izmučene

što za nas radiše, za tebe i mene.

Hvala tebi majko za godine naše

i za sve ostale što nam preostaše.

Hvala ti na svemu, na danima tvojim

zauvek ćeš ostati u mislima mojim.

Hvala tebi majko za bdenje nad nama,

na detinjstvu našem i na uspomenama.

Hvala ti na svemu i poslednje zbogom,

tebi draga majko, Anđeli su s tobom.

 

Milovan Petrović

–