Аутор: Milovan Petrović

Pitaš druge kako živim

dal’ me i sad prati sreća,

a moja je tuga danas

od planine svake veća.

 

Pitaš dal’ te i sad sanjam,

dal sećanja budim svoja,

da li i sad kao nekad

želim da si samo moja.

 

Sad je kasno tugo moja

i pitanja ti ne vrede,

sad me pitaj zašto starim

i zašto mi kose sede.

 

Prohujaše naša leta

kao vetar kroz planine,

zalud dođe svako novo,

kad po kosi pada inje.

 

Prodali smo naše dane

i godine u bescenje,

sad ne pitaj kako živim,

dal’ još sreća prati mene.

 

Sreća me je napustila

dana kad si rekla zbogom,

i ako sam u mislima

ja još uvek samo s tobom.

 

Milovan Petrović

–

Ja ne pišem ovu pesmu tebi

to mi ne da isti ponos stari,

ali ruka, ruka me ne sluša.

piše tebi za ponos ne mari.

 

Moje oči suze neće liti,

ne zbog tebe i odlaska tvoga,

ali srce, srce me ne sluša,

šapuće mi; “Patiću do groba”.

 

Ne želim te i ne volim više,

moram sada da te zaboravim,

a kada mi telefon zazvoni,

drugi zovu, a tebi se javim.

 

Drugu ljubav sad ću naći sebi

i pronaći sa njom svoju sreću,

ali nešto govori u meni,

da ko tebe nikad volet neću.

 

Ja ne pišem ovu pesmu tebi

zaboravi sve stihove moje,

još da mogu i ja zaboravit

naše dane, vrele usne tvoje.

 

Ruka moja i dalje ne sluša,

pa ja ne znam šta da radim više,

pustiću je nek radi po svome,

šta bi drugo, kad istinu piše.

 

Milovan Petrović

–

Nekada sam davno snevao o tebi

u snovima svojim samo se predao,

nekada sam davno maštao o nama

a da te na javi, ipak nisam znao.

 

Nekada sam davno jako poželeo

da iz mašte moje u zbilju mi svratiš,

da ostaneš sa mnom zauvek na javi

i da se u snove nikada ne vratiš.

 

Nekada si davno u mašti mi rekla

da napustim stvarnost i u maštu dođem,

pitao sam kako? a ti mi tad reče;

“Snovima ćeš biti sve do mene vođen.”

 

Nekada sam davno prešao granicu

i u snove tvoje svesno zalutao,

nekada sam davno usne ti dotako

i u mašti našoj zauvek ostao.

 

Nekada sam davno,… ne bih da se vratim

jer u mašti našoj mi živimo snove,

nekada sam davno stvarnost napustio

i sa sebe zauvek bacio okove.

 

Milovan Petrović

–

Kradu mi vreme

neke sitnice,

pogrešni ljudi

njihove skice.

 

Kradu mi vreme

kompjuter, TV,

nebitne stvari,

pogrešne teme.

 

Kradu mi vreme

noći i tame,

pa malo vremena

ostane zame.

 

Kradu mi vreme

novac i svila,

a ti kraj mene

draga i mila.

 

Kradu mi vreme,

e,… sad bi stao,

i sve ti vreme

zauvek dao.

 

Milovan Petrović

–

Voljena moja zašto me tražiš

sad kad me nema više,

kada su davno tragove moje

isprale jesenje kiše.

 

voljena moja zašto u vetru

još uvek čuješ mi ime,

zašto ti leta topla i svetla

zauvek postaše zime.

 

Ja želim da živiš naše snove,

da živiš za tebe i mene,

ne želim da oči ti suze kriju

da tuga teče ti kroz vene.

 

Za mene samo ponekad uzberi

crveni karanfil samo,

da sam uz tebe u dahu vetra

to samo ti i ja znamo.

 

Crveni cvetak na humku stavi

nek na njoj lagano vene,

i živi život ko nekad sa mnom,

živi za tebe i mene.

 

Udahni duboko i kreni dalje

vrati osmeh na lice,

prigrli život rukama obema,

jedan je lepotice.

 

Milovan Petrović

–

Srušio je sve mostove

a drumove preorao,

da će jednom nazad hteti

u mladosti nije znao.

 

Gradio je mnoge kule

i gradove širom sveta,

sve dok mladost nije prošla,

dok tuđina ne zasmeta.

 

Sad kada je ostario

a mladosti nema više,

mesto lepih vedrih dana,

nastupiše hladne kiše.

 

Pogled mu se često gubi

negde tamo u daljinu

dok grudi se bolom stežu,

spoznao je sad istinu.

 

Puteve je preorao

a mostove porušio,

u mladosti svojoj ranoj

suviše je bahat bio.

 

Sada samo Boga moli

da mu malo snage vrati,

da mostove što poruši

i puteve sam izgradi.

 

Milovan Petrović

–

Pod starim hrastom u sumrak dana

zamišljen starac sedi,

dok noć se spušta nad hrast i njega

sećanje na mladost bledi.

 

Poslednjom snagom priziva sliku

ljubavi mladosti svoje,

ona se gubi negde daleko

još pamti ime tvoje.

 

Grči se bolno, srce se steže,

još jedan pokušaj samo,

uzalud opet, slika se gubi,

zar sve je izbrisano?

 

Lagano sumrak i dalje pada,

donosi mrklu tamu,

starac se davno radovati prestao,

novom sutrašnjem danu.

 

S bledim slikama mladosti svoje

život mu nije lak,

trže se naglo, kao da shvati,

da to je i njegov sumrak.

 

Pogleda gore u prve zvezde,

k’o da mu namignu jedna,

to mora biti njegova ljubav,

još uvek mlada i čedna.

 

Milovan Petrović

–

Želeo sam da ti ruku pružim

da te vodim kroz život i vreme,

žurila si negde svojim putem

i kraj njega ti ostavi mene.

 

Žurila si i u toj brzini,

ti ne vide u oku mi tugu,

mahnula si samo mi veselo,

mahnula mi kao starom drugu.

 

Ostao sam da gledam za tobom,

gorčina mi tad zarazi vene,

nisi znala da sa sobom nosiš

moje snove, a i deo mene.

 

Nisi znala, a ja ti ne rekoh,

sad se kajem, to je greška moja,

da drugarstvo sa tobom ne želim

već da želim da si ljubav moja.

 

Nisi znala, a reći ti neću,

sad ne mogu takav podlac biti,

možda tamo negde ti si srećna,

pa ne želim sreću ti kvariti.

 

Ja ću dalje lutati po putu

… tvog odlaska … snevati o nama,

a gorčina živeće u duši

i teći će u mojim venama.

 

Milovan Petrović

 

–

Ja još lutam ulicama grada

još me na to tera luda nada,

sve misleći da ću jednom moći

ugledati te drage mi oči.

 

Ja još lutam, ne pitajte zašto

sve što želim odnela je tada,

al’ u meni ipak osta nešto,

osta ljubav i ta luda nada.

 

Još me prate stari muzičari

u sred noći iz iste kafane

još me boli još se s tugom borim,

još mi nisu zacelile rane.

 

Još me miris na tebe podseća

tihe noći što se nad grad spušta

još te želim kao prvog dana

Zamisli se,… pa gdeće ti duša.

 

Još me nada,… to ludilo vodi

ulicama ovog starog grada

sve umire gasi se polako

sve umire al’ ostaje nada.

 

Još ja lutam moj voljeni grade

ulicama i kad kiša pada

sve umrlo odavno u meni

sve umrlo, ali živi nada.

 

Milovan Petrović

–

Šumi more vetrovi nas nose

za nas dobra baš je luka svaka,

mi plovimo morima života

punim jedrom našeg jedrenjaka.

 

Šumi more talasi ljuljaju

našu lađu kroz život i vreme,

vetar dobar sve dalje nas nosi,

nosi tebe a sa tobom mene.

 

Šumi more obala daleko

ta daljina strahove ne stvara,

ja znam da će lađa cilju stići

u rukama dobrog kormilara.

 

Šumi more talasi se pene,

nad lađom su galebovi beli,

ispunismo sve životne snove

što smo davno u mladosti hteli.

 

Šumi more mi plovimo dalje,

zašto ne bi, kad nam dobro ide,

zaploviće i drugi za nama

kad nam osmeh na licima vide.

 

Šumi more ti ponosna stojiš,

za kormilom našeg jedrenjaka,

ja kapetan ali ti verujem

odluka je tvoja dobra svaka.

 

Šumi more i šumiće dugo,

kroz godine i mnoge vekove,

zaplovite i vi svojom barkom,

ispunite mladalačke snove.

 

Milovan Petrović

–