Аутор: Mila Jašović

Nisu za ovu lestvicu

Birane moje note

Ni malo vratolomnih zaokreta

 Suviše mesta predznacima

Ovaj je preplet tek živa ograda

 Koja kamuflira maticu

Novih priča u nastavcima

Predah za sledeći korak

Osmisliću linijski system

 za ljude sa supersenzornim čulima

Poželiš li ikada da živiš u pesmi?

Stišaš sve zvukove do bezglasja

Da violinskim ključem

Otvoriš muzičku kutiju

 Iz koje izleću tajne

 Ko jata golubova

Sa kamenja Koloseuma

Pa da pronađeš

Ispod plavog satena na dnu

 Trenutnu inspiraciju za novo delo

Da u predgrađu uma ispišeš

 Novu kompoziciju

 Za violončelo

Kroz madrigale oda životu

Putuje ritmično svetskim lukama

Ovacije idu tebi za izvođenje

 Za dirigentsku palicu u mojim rukama

Ostavi primu i secondu voltu

 Tapše mi pesmu u ritmu kiše

Mesec dlanovima po stolu

 Diktira reči ko vitice

u notni zapis za violu

Kapljice crtaju elipse

 Razvrstavam planove po važnosti

 Levo za dan apokalipse sa tobom

 Desno za dane budućnosti

Mrva razuma manje više

Popićes koktel iz cilindra

i udisati zemlju posle kiše

Ne traži u svemu svrhu

Ako te mehurići plaše

Ti uzmi višnju na vrhu

ja popiću poslednju kap iz ove čaše

Nabreklim venama kola volja

i strast predačkih duhova

Da stvori

Da oblik

i dušu udahne

Radije gospodar svog života

Nego rob strahova

Koje mu besramno nude

Oni što ne znaju kako se čestito stari

Kako se vešto ništa u nešto menja

Kako sa dlanova izleću kao ptice

Stvari

I večito traju

Za neka buduća pokolenja

Prepušten plamenu kuje

Procvalu zvezdu kao znamenje

Na bedrima

Sa solarnim krstom na jednom ramenu

Samo da nikad ne robuje

Slepima za slobodu služenja delu

Il idealima

Posrednik između sunca u zenitu

I plodne zemlje dedovine

Čeličnom pesnicom u visine

Brižljivo gradi temelje nezavisnosti

Od svake vlasti

Braneći vrednost tradicije

Jer nikad nije bilo živo

Ono što rukama stvoreno nije

Doba je kovanja uma u lance

Sečenja krila u nicanju

Od onih što stavljaju senku na sunce

Zaustavljaju univerzum u proticanju

Onih što lišeni svakog dara

Lutaju pustinjom besmislenog trajanja

Što vode zanate do nestajanja

Zlatnih pentakli nezasiti

Jer nikad neće osetiti

Strpljenje i ljubav kada se delo stvara

Evo baš pijem instant kafu

u instant restoranu sa
Instant dečkom sa kojim ću biti
U instant vezi
Viđamo i druge instant ljude
Da ne bi dosadili jedno drugom

Evo baš dolazim sa instant posla
Za koji primam instant platu
Tek da preživim instant život

Nikoga više ne poznajemo
Samo se instant pozdravljamo

Ako i imamo neku svrhu
To je po svaku cenu biti na vrhu

Da jedemo više instant pahuljica
Da viđamo više instant lica
U kojima vidimo instant uzore
I vodimo instant razgovore

Sve će to narod pozlatiti
Sve će nam biti oprošteno
Kada nas instant bog
Pusti u instant raj
Preko veze povlašteno
Treba ga samo dobro potplatiti

Nikada nije jasno izražavala želje
Kao da nije dopustila da niknu u njoj
Kao da ih je orezivala pre nego što bi procvetale
Između dve ponude ostala bi neodlučna

Izmicala se da drugi pokupe njene zasluge
Ostajala nedorečena i tiha u svojoj mudrosti
Dok su se bahati prisilno borili za reč

Možda su kuljale vatre kroz njene grudi
U iskričavim očima krunio se sjaj
Mahala je rukama kao krilima
I lomila vapaj one koju je u sebi potisnula

Nikada se nisu upoznale
Predugo je krila od sebe što se nije smelo
Po zakonima sasvim prilagođenih ljudi
Bez identiteta i bez autentičnosti

To nije prepis genetskog koda
To je idolopoklonstvo za obrazac ponašanja
Kome se nikada neću povinovati
“Ko ište, daće mu se.”

Dotaknuo si mi srce i povukao prst
Kao da si se opekao njegovom vrelinom

Neka ti ova neuslišena nežnost
Svilenom vrpcom protkana i ubačena
U prugaste čarape okačene o kamin
Ispuni svaku želju koju su mi rođenjem uskratili

Dosta je što je svet apokaliptičan
Cedimo kap po kap tog limuna
Koji smo u amanet dobili
Životarimo u klopci izmedju dve stranputice
Krupnim koracima u svet dvoličan
Što bliže birokratiji a ona imuna
Gleda na narode koje su gorčinom poškropili
Iz komfornog ugla dokolice

Barataju ograničenim fondom reči
Pravo u kamere sipaju laži bez granica
Pametne šalju u izgnanstvo
Jer položaj uvek je preči
Od naroda koji gubi dostojanstvo
Pred čoporom kukavica

Zaboravljamo na vaspitanje
Lažnim se idolima slepo divimo
Preskupo nam je obrazovanje
Pa se latimo ma čega
Da preživimo

Glupost se prosipa ko so na pogaču
Radi što lakše manipulacije
Zavedeni u sopstveni ponor skaču
Za generacijom generacije

Svako ko može više ne ume
Svakog ko odskače masa ce progutati
A politika drži čas glume
Istina se nikom ne isplati

Cveta elita na ledjima radnika
Koji će grad na vodi stvoriti
Šakama grubim običnih smrtnika
Tajkuni sagradiće arku da bi na njoj otplovili

U neki novi poredak da broje naše novce
Gutamo svesno udice javnog mnjenja
Redom se postrojavamo kao ovce
I već tri decenije slušamo obećanja da jednom
Život će biti vredan življenja

Pored zdravih i lepih očiju
Zar lakše je slep ostati
Platićeš raskošnu kočiju
a konj ćes postati

Ne hodaj oko mene s parolama

To što se sebi sviđaš

Dok kličeš narodu

U bestidnom naletu ambicije

Za slavom

Tek jedna je više reklama

Na bilbordu

Ovacije za tvoj ego

Za neku godinu ostaće lutke u školama

Obezglavljene nacije

S trakom preko usana

Da ćutke slušaju istoriju koja se nije dogodila

Dišu

Vole

Mrze po pravilima

Čelične ruke koja ih je sebi prilagodila

Ne maši rečima pred očima

Koje u tami oštrije gledaju

Za neku godinu pisaće tuđim jezicima

A da ni svoj još ne znaju

Takvi ne ginu u žarištu

Samo s odstojanja odslušaju vesti

Dok zure ka zgarištu svojih obećanja

Pod pepelom sasvim zgažene savesti

Na Crvenom trgu crveno sunce niklo je

Bdenje za davne heroje

Poslednje među živima

Ne uzimaj od moga naroda

Da bi ga prodao u bescenje

Kuća se drži na temelju

Čovek na stubovima tradicije

Zalutam gde nije stala ljudska stopa

Postanem počasni gost u pećini

Poslednjeg Čoveka na planeti

Gde vise srebrni stalaktiti sa stropa

I svetli

Pramenje vatre na mesečini

Na prvi pogled znao je razlog prkosa

Kojim se otimam od predvidivosti svega

Što će biti

Na prvi pokret zašao u oblast mikrokosmosa

Gde nije niko pre njega

Učinile su mi se poznate

Niti što vezuju prirodu tog odnosa

Kad pomisliš da te čitaju oči koje te prate

A one nikad ne saznaju

Koliko večnosti traju

Minuti naših susreta

Kroz sve moje buduće živote

Čaj od ružinih latica

Purpurna lica u dvorani od leda

Dok polarna svetlost pleše kupolom atmosfere

Rekao je

Znaš,neki veruju u Njega

Ali neki imaju i poverenja u sve Njegove namere

Sve je uobličeno~ energija

I svaki oblik

Samo je refleksija jedne vizije

Optička varka koju biće

Po svojim željama materijalizuje

Ti si ronilac duše

Pa bereš sa njenog dna

Pronikle pupoljke poezije

Ispod leda

A ona je krilo za tvoje misli

Predah na kraju svakog lutanja

Nevešto crta ti osmeh

Ali ne odustaje od crtanja

Ona je vrh polomljene udice

Koji zabacuješ u krošnju trešnjevog drveta

A sve što ti padne na teme je

Kiša ružičastog lišća

Bez ploda

I bez cveta

Sve da ti nebo rastoči

Pa otvori sezonu lova na padalice

U svakoj astro puzavici tražićeš iste oči

Videti isto lice

Zato se spusti girlandom od pupoljka

Lotosovog cveća

Pa uzmi oblik prvog lahora s proleća

Spusti smrznuto zrno slatkoga voća

Na mesto potiljka

Nek puca koža od poljupca

I nek tetura bez sna zauvek

Ne zastaje

Opijen plimom nek zaluta

Do iste staze Mlečnog puta

Nad ovom pećinom

Gde u sudaru dve planete

Jedna postaje