Аутор: Dragojlo Jović

Пензионер.

НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА – Драгојло Јовић

НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА

Опет је небо суморно и сиво
Планине наше тишином слуте
Из гробова предака јецај се чује
Опет мојој земљи завера се кује.

Векови пролазе нама увек исто
На тридесет лета нови бој се спрема
Освајачи исту песму нам “певају”
Да поробе слободне од вајкада сневају.

А шајкача и опанак несташе са селом
Од горштака и јунака остало је мало
Брат је брату сад потребан за колону исту
Да чувају праг дедова и земљу нам чисту.

Браћо Срби време нам је, зарад крви проливене
Да не дамо освајачу нити воду нит погачу
Да с кладенца наша деца пију
Да у слози живе и да се не бију.
Настави са читањем “НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА – Драгојло Јовић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ *Драгојло Јовић

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у прошлом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

__________________________________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.

БОЈА МОЈЕ ТУГЕ – Драгојло Јовић

БОЈА МОЈЕ ТУГЕ

Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.

Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.

Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека тужна прича.

Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше
Нема више тога,
Сад ко звери кидише свако на свакога.

Сад племенит човек не вреди ни паре
То су само неки фосилни остаци
Кад је време стало мерисмо се знањем
Сад се мери другачије: богатством, имањем.

Настави са читањем “БОЈА МОЈЕ ТУГЕ – Драгојло Јовић”

ЗБРАЈАШ ЛИ ГОДИНЕ

Збрајаш ли мила године прошле
Моја слутњо, моја зебњо, младости моја
Да ли у њима још мене има
Или ме је тихо прекрила прашина.

Имаш ли још пожутелих слика
Наша шетња зидинама Калемегдана
На прохладном мартовском сунцу те 80-te године
Спуштајући се до Бранковог моста
Када си ми рекла „е сад је доста“,
„Не могу поднети толику љубав
Гуши ме количина твоје нежности
Тонем у валове и плаветнило
Твојих сетних очију.“

Љубила си ми око, једно и друго,
Лагано миловала сваку бору лица мог
А знала си да осим душе чисте
Ја немам за тебе ничег другог.

Вукле су ме дубине твојих зелених очију
Желео сам да у тим вировима останем вечно
Али сам знао да ћу те изгубити
Да ћеш нестати тихо као што си и ушла
У живот простодушног дечака плавих очију.

Знао сам да ће те Београдска Кошава однети
Јер ветрови мојих брда су питомији, кроткији,
Чак и од оних твојих босанских.

И није нам трајало дуго, али знадох да ће остати
Печат за живот цео, да те никада неће
избрисати овај дивљи сељачки мозак
У који си ушла, сместила се а онда нестала.

А ја и после четрдесет лета
осећам мирис твоје косе,
И знам да ћу још једном бар
Видети те зелене очи и ноге босе.

Често сам одлазио у цркву,
За здравље твоје палио свећу
Свевишњег молио да те још једном сретнем
Да ми испричаш све о животу свом
Одједном на мах, да у причи изгубиш дах,

А онда нек буде крај
Једне слутње, чежње и зебње
За сваку непроспавану ноћ
Која је оставила траг
На лицу мом уморном.

И не љути се што опет пишем,
Можда су ово последње речи
Што ће те сетити на једно време
Кад смо могли много, ал` било је невреме.

Да ли си некад – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СИ НЕКАД

Да ли си некад ћутао дуго
Па пробао тишином да победиш себе
Да ли си тада разумео друге
Који никад нису разумели тебе.

Да ли те тишина у прошлост враћа
Па сваког греха мораш да се сетиш
Да ли у дубини душе паћеника
Свој бол додирнеш или га осетиш.

Кратко се траје за путеве дуге
Живот крај нас у мимоходу прође
Кад дођемо себи па се приберемо
Живот већ далеко, а старост нам дође.

И не стигнеш ништа да учиниш за се
Увек корак ближе а три назад ходаш
Све мислећи ту сам, ево стижем живот
Кратак ти је корак, брже, брже мораш.

Ал’ не жали друже што репризе нема
Три живота нова научио не би
Да победник зна се још даном рођења
Само тихо чека, гледа сновиђења.

И све би зрачак,
 и ко санак прође
Чекање је само истина и јава
У чекању силном истина нас чека
Вечност је за Бога, земља за човека.
Настави са читањем “Да ли си некад – Драгојло Јовић”

др Михајло Ћирковић

 

А Ф О Р И З М И

  • За неморал, морал је порок;
  • Сузе нам замуте поглед, али, могу и да оперу очи;
  •  “Лоше си изабрао”, “Не, добро сам изабран”;
  • Права смрт је тек када се одрекнемо покојника;
  • Најбржи прелаз из једног света у други је почетак, а и престанак читања;
  • Стара и нова љубав нису исте, јер то су слика, нас онда, и слика, наша сада;
  • Чувајте побеђеног да имате кога да побеђујете;
  • Границе живота не омеђују Време, већ Простор, који је дух освојио;
  • Сукоб генерација је што једни пишу историју, а други је не читају;
  • Емотивна снага се мери степеном рањивости;
  • Љубав је азил у границама једне жене;
  • Касно сам схватио да је њено око пушкарница ловца колекционара, наивних душа;
  • Жена је жена, колико је жена;
  • Жена је жена не колико рађа, већ колико оплемени мушкарца;
  • Сада ми се тело свети што сам га некада мучио својим моралним принципима;
  • Ни једна Купидонова стрелица није иста;
  • Свиђа нам се уметничко дело и већ мислимо да смо на истом духовном нивоу са уметником;
  • Кукавица је доказ да се више понесе из куће него из туђег дома;
  • Када наш суд о њој прерасте њен суд о себи, љубав достиже врхунац;
  •  Другарство настаје када збир осећаја једнакости прерасте разлику неједнакости;
  • Страшан је бол рањене наде, када поштар промаши моју капију;
  • Чести сусрети круне лепоту жене, јер, или је засићење, или илузија;
  • Освајање света није урастање у свет других, већ израстање света из нас самих;
  • Болесном вампиру изабрани лекар је трансфузиолог;…………………..

 

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ 

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.

       Драгојло Јовић

Ћутање и слутња – Драгојло Јовић

ЋУТАЊЕ И СЛУТЊА

После много лета ћутања и слутње
Опет твој плес по глави ми седој
Док стасом и гласом васиону њишеш
Ја будан сањам, поред мене дишеш.

Време те ништа променило није
Завирујеш у одаје мојих чула
Видим те, још си као јабука цветна
Каквом те памти моја душа сетна.

Кажу да мисао може светлост бити
Кад утихне тело а отме се душа
Верујући кажу, тада све је лепше
Звуци се не чују,  а песма се слуша.

Кад у пространства небеска кренеш
Остави макар мердевине старе
Којима мој несан попети се може
До одаја твојих где смирај почива
Непреболна слутњо, рано моја жива.

Настави са читањем “Ћутање и слутња – Драгојло Јовић”

др Михајло Ћирковић

 

АФОРИЗМИ ИЗ НОВЕ КЊИГЕ “ПРЕТЕКЛЕ РЕЧИ”

*Не воле ме, њихов суд о мени. Мрзе ме, њихов суд о себи;

*Чежња за срећом јача је од усрећене чежње;

*Да ли је душа одвела тело, или, тело душу, у љубавне чаролије;

*Иако немамо кофу бунар постоји. Одсјајем;

*Највећи комфор ми приреди боравак у њеним мислима;

*Мајка природа је имала много љубави, па некоме је мајка, а некоме маћеха;

*Песму о херојима може да испева само херој;

*Перфекциониста никада не заврши свој посао;

*Више боле ране исте дубине, од слабијег, него од јачег;

*Народ слави победу са својим херојима, а требало би да хероји саве сами;

*У сукобу духовног и телесног, победу односи тело, јер гашењем, гаси и душу;

*”Оплеменио сам дивљину”, “не, наружио си је”.

*Мера душе је “шупљина” за пријем душа других; 

*Најтежа самоћа је кад се заврши дан, а не почне ноћ;

*Најчешће су стаклене, животне, преграде, провидне само у једном смеру;

*Путовање је, како освајање новог, тако и ослобађање од навика дома;

*Када пловите бродом, погледајте море. Можда вас треба неки бродоломник;

*Освајање простора је и губитак времена;

*Од једињења елемената, лепоте младости, остала је само смеша елемената, лепоте старости;

*Порушите мостове за собом. Само нам слабе борбе.

*УГУШИ МЕ СНАЖНА РЕЧ, НЕИЗГОВОРЕНА* 

Три живота – Драгојло Јовић

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Ех, да ли би и тада знао
У ком смеру ја да  пођем
И да правом  циљу  дођем.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мерe
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.
____________ Настави са читањем “Три живота – Драгојло Јовић”