Аутор: Dragojlo Jović

НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА

Опет је небо суморно и сиво
Планине наше тишином слуте
Из гробова предака јецај се чује
Опет мојој земљи завера се кује.

Векови пролазе нама увек исто
На тридесет лета нови бој се спрема
Освајачи исту песму нам “певају”
Да поробе слободне од вајкада сневају.

А шајкача и опанак несташе са селом
Од горштака и јунака остало је мало
Брат је брату сад потребан за колону исту
Да чувају праг дедова и земљу нам чисту.

Браћо Срби време нам је, зарад крви проливене
Да не дамо освајачу нити воду нит погачу
Да с кладенца наша деца пију
Да у слози живе и да се не бију.
Настави са читањем “НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА – Драгојло Јовић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у прошлом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

__________________________________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.

ЗБРАЈАШ ЛИ ГОДИНЕ

Збрајаш ли мила године прошле
Моја слутњо, моја зебњо, младости моја
Да ли у њима још мене има
Или ме је тихо прекрила прашина.

Имаш ли још пожутелих слика
Наша шетња зидинама Калемегдана
На прохладном мартовском сунцу те 80-te године
Спуштајући се до Бранковог моста
Када си ми рекла „е сад је доста“,
„Не могу поднети толику љубав
Гуши ме количина твоје нежности
Тонем у валове и плаветнило
Твојих сетних очију.“

Љубила си ми око, једно и друго,
Лагано миловала сваку бору лица мог
А знала си да осим душе чисте
Ја немам за тебе ничег другог.

Вукле су ме дубине твојих зелених очију
Желео сам да у тим вировима останем вечно
Али сам знао да ћу те изгубити
Да ћеш нестати тихо као што си и ушла
У живот простодушног дечака плавих очију.

Знао сам да ће те Београдска Кошава однети
Јер ветрови мојих брда су питомији, кроткији,
Чак и од оних твојих босанских.

И није нам трајало дуго, али знадох да ће остати
Печат за живот цео, да те никада неће
избрисати овај дивљи сељачки мозак
У који си ушла, сместила се а онда нестала.

А ја и после четрдесет лета
осећам мирис твоје косе,
И знам да ћу још једном бар
Видети те зелене очи и ноге босе.

Често сам одлазио у цркву,
За здравље твоје палио свећу
Свевишњег молио да те још једном сретнем
Да ми испричаш све о животу свом
Одједном на мах, да у причи изгубиш дах,

А онда нек буде крај
Једне слутње, чежње и зебње
За сваку непроспавану ноћ
Која је оставила траг
На лицу мом уморном.

И не љути се што опет пишем,
Можда су ово последње речи
Што ће те сетити на једно време
Кад смо могли много, ал` било је невреме.

ДА ЛИ СИ НЕКАД

Да ли си некад ћутао дуго
Па пробао тишином да победиш себе
Да ли си тада разумео друге
Који никад нису разумели тебе.

Да ли те тишина у прошлост враћа
Па сваког греха мораш да се сетиш
Да ли у дубини душе паћеника
Свој бол додирнеш или га осетиш.

Кратко се траје за путеве дуге
Живот крај нас у мимоходу прође
Кад дођемо себи па се приберемо
Живот већ далеко, а старост нам дође.

И не стигнеш ништа да учиниш за се
Увек корак ближе а три назад ходаш
Све мислећи ту сам, ево стижем живот
Кратак ти је корак, брже, брже мораш.

Ал’ не жали друже што репризе нема
Три живота нова научио не би
Да победник зна се још даном рођења
Само тихо чека, гледа сновиђења.

И све би зрачак,
 и ко санак прође
Чекање је само истина и јава
У чекању силном истина нас чека
Вечност је за Бога, земља за човека.
Настави са читањем “Да ли си некад – Драгојло Јовић”

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ 

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.

       Драгојло Јовић

ЋУТАЊЕ И СЛУТЊА

После много лета ћутања и слутње
Опет твој плес по глави ми седој
Док стасом и гласом васиону њишеш
Ја будан сањам, поред мене дишеш.

Време те ништа променило није
Завирујеш у одаје мојих чула
Видим те, још си као јабука цветна
Каквом те памти моја душа сетна.

Кажу да мисао може светлост бити
Кад утихне тело а отме се душа
Верујући кажу, тада све је лепше
Звуци се не чују,  а песма се слуша.

Кад у пространства небеска кренеш
Остави макар мердевине старе
Којима мој несан попети се може
До одаја твојих где смирај почива
Непреболна слутњо, рано моја жива.

Настави са читањем “Ћутање и слутња – Драгојло Јовић”