Аутор: Dragojlo Jović

 

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

 

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

 

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

 

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

 

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

 

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

 

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

 

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

 

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

 

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

 

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

 

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

                                     

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

•  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
  svaki se život k’o pupoljak budi,
  sa pravom na parče toplote i neba,
  jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
• Al’ gorka je istina što svetom vlada,
  dok kolevke jednih  u svili se zlate,
  u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
• da surovost bombi prošlosti pripada.
• Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
  da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
  da se gase oči, brišu suzna lica,
  zarad šake zlata i poseda tuđeg?
• Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
  prestala da gleda u zvezde i snove,
  i postala kavez, tesan i zatvoren,
  robujući okovu što se bogatstvo zove?
• Dok jedni u mraku spremaju dronove,
  i grade silu od gvožđa i straha,
  drugi u žeđi broje svoje dane,
  bez kapi vode i hlebnoga praha.
• Zar da nam razum u mraku zanemi,
  dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
  Nismo mi rođeni da budemo nemi,
  niti da svetom  vladaju najgori.
• Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
  jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
• Nek čovek čoveku daruje bez žala
• Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
• Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
  jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
  ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
• u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
• Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
  već spoji nada što u svima klija,
• da zemlja nam bude svima kao dom,
• gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović

 

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 Кад ме притисне туђина и тама,

кад ми је тешко и снага ме изда,

ја склопим очи, а преда мном сама,

изрони стаза од снега и звезда.

 

Лукова се сетим, мог скривеног села,

што к’о гнездо спава у недру планине,

тамо где су некад наша дивна села

грејала душу сред ледне тишине.

 

Око нас Копаоник, суров и бели,

ветрови носе мирис дивљине и бора,

док вук са вуком тајну зиме дели,

а мећава силна снег на врата гура.

 

Нема тамо народа, опустела брда,

само ветар пева песму пустошије,

ал’ у том камену, где земља је тврда,

моје се срце и данас још крије.

 

Остала ми душа на сеоском прелу,

уз пуцкетање ватре и приче стараца,

док снегови круну кроје мом селу,

а вукови стражаре врх густих кланаца.

 

Ал’ чуће се опет песма и звона,

вратиће се деца на дедовину стару,

оживеће село из снежног заклона,

чувајући груду к’о на светом дару.

          Драгојло Јовић

 

GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU

Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.

Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.

Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.

Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.

Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost  što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna  zima.

Dragojlo Jović