ИЗБОР НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ У 2026. години *Драгојло Јовић

                          У 2026. год. песме месеца бира:  Драгојло Јовић

Поштовани пријатељи поезије,

Добих баш тежак задатак, да у 2026. години, по месецима, бирам најбољу песму од оних које ви шаљете за сајт ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Пуно је добрих песника и песама, али ћу учинити све да, наравно по свом уверењу, увек бирам најбољу од мноштво добрих. Пишите, шаљите и постављајте на сајт своју поезију на задовољство свих који воле поезију.

__________________________________________________________

       Песма месеца: октобар 2026.

 СРЕБРНА ЦЕСТА – Оливера Синђелић

Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…

– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је  дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.

И кад сребрн вео над каштелом сине
звездан танак  вео сав од месечине,
кад у житу заспу гнезда дивних шева,
стари ћук под смоквом песму кад запева,
кад се скрије сенка што те свуда прати,
крај прозора стаћеш, ка лугу гледати…
Знаћеш ја сам прошла поред шуме стазом
у сну, ноћас последњи пут прођох –
никад нећу да се вратим…

Ти спокојан буди, покушај, не жали…
Све су ово једном прошли пре нас многи људи,
све су ово многи пре нас опевали,
из ове су чаше многи пре нас пили,
а ми од њих ништа нисмо научили…
Сребрном цестом ја пођох и паде
испред мене лептир, чу се у даљини
мукли тутањ грома, време на трен стаде,
да неко иде за мном, на трен се учини…
Не, ја нећу стати, не желим, не могу,
јер моје је срце давно пришло  Богу…

Одавно је ловац прошао кроз жито,
уморан и тужан и сит свог чекања,
у песмама својим ти пронађи скрито,
љубав није лепа само док се сања.

Сребрном цестом коју месец твори
Ја идем све даље, поред мене ходи
невидљиви друг што ништа не збори.
Дрхте попут птица локвањи на води,
свела шума јела на свом језику говори,
црни лабуд тужан по језеру броди,
поток неуморан ка свом ушћу тече,
поспано ковиље и питомо смиље
у сну свом ромори…
О, ја сам хтела теби да се вратим,
само једну реч, једну реч да рече…
Црн гавран бесаник од поноћи шета
по бескрајном пољу златних сунцокрета,
гледа лампе своје како свици пале…
Паучије мреже по грању засјале,
врбине ће маце сад почети цвасти,
и јагоде дивље и млад лесков гај…
У далекој гори бруји худ ловачки рог…
Знам ја, добро знам, свега свесна сам,
од птичареве замке спасао ме Бог,
а анђео чувар мени не да пасти
јер Сребрној цести назире се крај…

© Оливера Синђелић, Шабац

____________________________________________________

 

 

Песма месеца: септембар 2026.

ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

Свих смртних грехова

ове нарастајуће генерације

искрених стваралаца магле.

Козић Саша

__________________________________________________________

       Песма месеца: АВГУСТ  2026.

РУСИЈА *Душан Комазец

Некима си тајна безмерно далека

скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

 

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

 

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

 

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

 

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

                                                                                         Душан Комазец 

________________________________________________________

                                                        НИНА  СИМИЋ

Песма месеца: ЈУЛ  2026.

ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ

Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде  ни хлеб
А пропагирали су  једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак  да могу да верујем.

***

Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?

***

Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове

***

Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.

***

Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?

***

Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!

Нина Симић

__________________________________________________________

Најбоља песма за месец: ЈУН  2026.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 Saša Milivojev

__________________________________________

Најбоља песма за месец МАЈ 2026.

МОЈ РАКИТА

Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.

И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.

Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.

Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви  најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.

Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.

 Марија Божовић

______________________________________________________

                                  Априлска најбоља песма:  др Радован Караџић

Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

                                                     др  Радован Караџић 

_______________________________________________________

Песма месеца марта 2026.*Љиљана Тамбурић

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

__________________________________________________________

Песма месеца ФЕБРУАРА  2026. године је песма Јовице Н.Ђорђевића

 ISTINA

Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam

Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine

Dok me prah priziva, nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime

Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.

autor:
Jovica N. Ðorđeviċ

Господин Јовица сваког месеца шаље по више песама. Жао ми је што морамо поштовати правило ЈЕДАН АУТОР – ЈЕДАН месец, јер верујем да ће Јовица сваког месеца имати много добрих песама. Верујем да сви који пишу, шаљу и прате наш сајт у највећем броју деле моје мишљење.

__________________________________________________________

Најбоља песма у месецу: ЈАНУАР 2026.

Љубодраг Обрадовић

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ

Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.

Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.

Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.

Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…

Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Ако ми кажу да сам песник лош,
ја их више не слушам, наравно…

И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
иако си само успомена моја.

Песмом ти ноћас, срце поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
у песми сва надања се десе.

Поезија, за љубави ускраћене…
Поезија, занос за све несхваћене…
Поезија, све за душе усамљене…
поезија, оаза за заљубљене…

© Љубодраг Обрадовић

 

Senka u hodniku *Dragojlo Jović

 

SENKA U HODNIKU

Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.

Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.

Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.

Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.

Dragojlo Jović

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ *Драгојло Јовић

 

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

 

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

 

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

 

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

 

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

 

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

 

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

 

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

 

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

 

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

 

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

 

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

Pod istim nebeskim krovom -Dragojlo Jović

                                     

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

  •  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
    svaki se život k’o pupoljak budi,
    sa pravom na parče toplote i neba,
    jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
  • Al’ gorka je istina što svetom vlada,
    dok kolevke jednih  u svili se zlate,
    u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
  • da surovost bombi prošlosti pripada.
  • Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
    da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
    da se gase oči, brišu suzna lica,
    zarad šake zlata i poseda tuđeg?
  • Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
    prestala da gleda u zvezde i snove,
    i postala kavez, tesan i zatvoren,
    robujući okovu što se bogatstvo zove?
  • Dok jedni u mraku spremaju dronove,
    i grade silu od gvožđa i straha,
    drugi u žeđi broje svoje dane,
    bez kapi vode i hlebnoga praha.
  • Zar da nam razum u mraku zanemi,
    dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
    Nismo mi rođeni da budemo nemi,
    niti da svetom  vladaju najgori.
  • Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
    jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
  • Nek čovek čoveku daruje bez žala
  • Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
  • Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
    jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
    ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
  • u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
  • Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
    već spoji nada što u svima klija,
  • da zemlja nam bude svima kao dom,
  • gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 Кад ме притисне туђина и тама,

кад ми је тешко и снага ме изда,

ја склопим очи, а преда мном сама,

изрони стаза од снега и звезда.

 

Лукова се сетим, мог скривеног села,

што к’о гнездо спава у недру планине,

тамо где су некад наша дивна села

грејала душу сред ледне тишине.

 

Око нас Копаоник, суров и бели,

ветрови носе мирис дивљине и бора,

док вук са вуком тајну зиме дели,

а мећава силна снег на врата гура.

 

Нема тамо народа, опустела брда,

само ветар пева песму пустошије,

ал’ у том камену, где земља је тврда,

моје се срце и данас још крије.

 

Остала ми душа на сеоском прелу,

уз пуцкетање ватре и приче стараца,

док снегови круну кроје мом селу,

а вукови стражаре врх густих кланаца.

 

Ал’ чуће се опет песма и звона,

вратиће се деца на дедовину стару,

оживеће село из снежног заклона,

чувајући груду к’о на светом дару.

          Драгојло Јовић

Тамо где кровови миришу на детињство

 

ТАМО ГДЕ КРОВОВИ МИРИШУ НА ДЕТИЊСТВО

Тамо где сунце кроз шљивик се краде,
и јутром роса стопала хлади,
остале су моје најлепше наде,
у оном сокаку што душу ми слади.

Још чујем ехо кофе и бунара,
и шкрипу капије што госте зове,
тамо где је мајка погачу месила,
месећи у њу све моје снове.

Мирис тамјана и старе дуње,
са ормара трошног што чува тајне,
јаче од грома и сваке муње,
вуку ме очи завичајне, сјајне.

Далеко сам телом, ал’ срце је тамо,
где поток бистри кроз камен вришти,
ту се слобода удише само,
ту се и туга песмом поништи.

Земља је тврда, ал’ рука је мека,
кад дотакне грумен очевог прага,
тамо ме иста она бистра река,
чека да врати се душа јој драга.

Драгојло Јовић

Gde vukovi vetru terciraju

 

GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU

Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.

Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.

Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.

Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.

Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost  što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna  zima.

Dragojlo Jović

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

 

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Или на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док иде које, куде,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

Драгојло Јовић

Вино као судбина – Драгојло Јовић

 

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,

За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

                                                          ————————–

(C) Драгојло Јовић

Van konkurencije – član žirija

РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

 

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

                                                           Драгојло Јовић