Аутор: Dragojlo Jović

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

КОРАК У ЖИВОТ

Мој први плач крај оџаклије чађаве,
Задоји ме мати и у конопље платно зави,
На руку ми малу бројаницу стави,
Због вере, крста и Српска три прста.

Растао по луговима и ругао се ветровима,
Из босих ногу трње сам вадио,
Дивљим се воћкама радовао и сладио,
На крсну славу отац ме кадио.

Кад руке стасаше да раде,
Дланови су пуцали ко зора,
Са кршевитих брда дозивао сам орлове
И гледао њихов лет од неба до понора.

На градски “вашар” ступих у опанку,
Знате оном нашем, старом Пироћанцу,
И помишљах тада да се гори вратим,
Орловим крилима сунце да дохватим.

Судар два света ал живот одмиче,
Све ми више грко без брда и гора,
И увек задрхтим кад ми мисли дођу,
Да ногама кажу да к оџаку пођу.

(C) Драгојло Јовић

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

•                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
• Што ми мајко рече кад сам дете био,
• Ајде устај сине, време ти је поћи,
• Сад те живот зове, сан се дуго снио.
• Понеси само прамен месечине,
• Да по некад,  у ноћи ти светли,
• У том Свету белом другачије све је,
• Буде те трамваји, не сеоски петли.
• Сачувај доброту у дубини душе,
• Недај да те пороци и светла уруше,
• Кад ти тешко буде, оџака се сети,
• Црепуље и сача и наших врлети.
• Недај нигде ником нити грам поштења,
• Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
• Даруј душу своју вером прочишћења,
• Нек ти срце светли ко на дан крштења.
• И низводно сине своју срећу тражи,
• У новом смо веку све је више лажи,
• На кораку сваком опасност те чека,
• Храбро крочи напред, то је за човека.
• У грамзивом свету сачувај се сине,
• Не дај да ти душу поједу висине,
• Са неродних њива хранила те мајка,
• Зов Вука у ноћи беше успаванка.
• А кад једног дана године те стигну,
• Кад опет пожелиш мирис наших брда,
• Завичај те, увек радо чека,
• Свет призива  дете, а враћа  човека.
• Док залазак сунца са свог прага гледаш,
• Прелистај сећања и подвуци црту,
• Потомцима својим са поносом кажи,
• Нек низводно иду, нек се не окрећу,
• Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у “бој” да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.