Добродошли!
СМРТ САЗВЕЖЂА
Грозничаве зоре зуре у бескрај,
Бледи траг Бога, давно одбеглог,
У сазвежђу, исписан је крај,
Без потомка заспао је, добри Бог.
Кожу дерем,
Лају бесни пси,
Гладно звезде берем,
А мрачни бедни сни.
Окажи ми бледи лик,
Нека звезде зру,
Шапни ми бар још један стих,
Нека сазвежђа не зру.
Невена Терзић,
Село Руденице
(Студент у Крагујевцу)
ПУСТИ ПЕСМУ НЕК КРВАРИ
Упознала сам те
Када је живот пропиштао из мојих груди
Осећах твоју разливеност по устима
Док си пунила моје тело.
И на причешћу
Док примах Свету тајну
Кроз тебе – Исусову, ја је спознах.
Сретох те касније
Док пуштах прве крваве сузе младости
Осети како је бити жена
Говорила си.
И видех те како истичеш
Кроз уста оне старице.
И везујеш је са мајком Земљом
Као некада са животом.
Чујем твој зов
Носила сам твој живот
А сада ме пусти
У песму да истечем.
Видећеш је касније ил` пре
Да прихватиш – бићеш увек крт
А тешко је…
Боли та проклета смрт.
Суза је пала
Крхкија од стакла
И камен је размекшала
Само човека није такла.
Невена Терзић
Село Руденице
(Студент из Крагујевца)
ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ
Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.
Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.
Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.
И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.
Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.
Нек бар талас друг ти буде
Па док плови “које, куде”,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.
Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.
Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.
ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ
Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке
Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.
Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.
И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.
Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.
Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.
Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.
Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.
*НАЈМАЊА МЕРА ПРОСТОРА СУ СТОПЕ;
*Љубомора најлакше “угине” ако се не храни маштом;
*Филозофи се не друже из љубави већ због надмудривања;
*Заблуда је већа од истине јер је само наша и не делимо је ни са ким;
*Нерон је бежећи из Пакла понео бакљу да осветли пут;
*”Ковачи своје среће” имају пуне руке посла, па се испомажу;
*Досада није губљење времена, већ стање духа;
*Будућност је безвремени и безпросторни бездан;
*Када уђем у библиотеку мноштво бесмртних ме зове да их оживим;
*Атеисти, да ли сте се одрекли и Амора;
______________________________________________________________________
*Нај-јачу олују у мени ствара лахор њеног даха;
*Купидоне, Купидоне! Од твоје стреле само крварим;
*Пре него одеш угаси ми љубав;
*Нерон је најмање крив. Сви су знали какав је;
*Брзина живота се мери брзином стварања прошлости;
*Да ли је праведно према правди грешнику опростити грех;
*Нојеви не забијајте главе дубоко, тамо су нам гробови;
*Камо среће да сам је гледао само као вајар;
*Зашто судску одлуку о помиловању не саопштава џелат;
*КАД СМО БИЛИ МЛАДИ ТРКАЛИ СМО СЕ ДО ХОРИЗОНТА:
ЕХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ
Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.
Па да опет као некад
С ветровима борбу водим,
Да још виде да усправно
Као човек земљом ходим.
Да попијем мало воде
Испод крша у Осоју,
Криком орлу да се јавим
Нек полети ка присоју.
Тамо где је гнездо своје
У топлини сунца свио,
А ја млађан орлиће му
Од свих зала заштитио.
С наших брда видик пуца
И нестаје у даљине,
Ja љубио најдражу ми
Орао гледао са висине.
Сад се опет дозивамо
Крај је нама скоро исти,
Док он кликће са висине
Ја бауљам кроз врзине.
Крила мога орла старог
Нису више тако моћна,
У висине ретко лети
Већ скровишта тражи ноћна.
И кад крик му некад чујем
Затреперим од радости,
Једино ме он се сећа,
Какав бејах у младости.
ПОКРАЈ РЕКЕ
Покрај реке данас прођох
Старом стазом из младости,
Где сам некад као дете
Плео снове од радости.
Године су многе прошле
Стазе старе већ су срасле,
Коров, шибље и врљике
Само сенке обилазе.
И навиру сећања ми
Кад су моје ноге босе,
Газиле по трњу наде
Што времена нова носе.
Сад су мени шездесете
Није време да се сања,
Јер у виру моје реке
Видим само боре неке.
Свака бора лица мога
О животу причу збори,
Ја и река опет сами
Нико ништа не говори.
Само жубор воде слушам
Да би шапат од ње чуо,
Па сећања сва ми враћа
Да младости старост плаћа.
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.
Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.
Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.
И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.
Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.
ДВЕ ЧАШЕ
Две чаше су вина остале на столу
Конобар ће сутра да их тугом пере,
Чудиће се зашто нису попијене
А биле су као увек, за тебе и мене.
Своју нисам пио јер бих издао тебе
Вино ми смо пили увек због истине,
Да љубав је наша од свих јада јача
Сад нек вино чека, пијем сузе плача.
Осећам како твој поглед ми треба
Да без много речи осетим близину,
Твог тананог бића и сву снагу жене,
Која је из пакла спашавала мене.
Сада теби треба сва моја доброта
Речи лековите што видају бољке,
Ходаћу по сунцу и месеца сјају
Све док лек за тебе, они ми не дају.
Кажу да све љуте бољке љута трава лечи
Ја ћу својом душом и без много речи,
Опет две ће чаше на столу да стоје
Пићемо их дуго за здравље нас двоје.
Виолине старе слушаћемо звуке
Златни зуб певача сијаће у мраку,
За здравље и срећу најдраже ми жене
Све муке и патње биће заборављене.
AFORIZMI IZ NEOBJAVLJENE KNJIGE “MELJAVA VREMENA”
* Trčao sam joj u susret dok sam je čekao u hladnoj sobi;
* Veći je srećnik usrećitelj nego usrećenik;
* Tvorac je stvorio nas, ali i mi smo stvorili Tvorca;
* Umetnik se udvara prirodi da bi je pobedio. Njegove ruže su uvek sveže;
* Kod boraca najubojitiji je poslednji metak;
* Nije isto kada si u Raju ili je Raj u tebi;
* Kada grašnik muči svoju dušu zbog greha, da li zaslužuje Raj;
* Zabranio sam joj sva lutanja bez mene, ali ne “ubih” lutalicu u njoj;
* Gluma je vrlina na daskama, a porok u životu;
* Lov je besmislen ako zverka ne ostavlja trag, a ako traga nema nije zverka.