Аутор: Dragojlo Jović

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови “које, куде”,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ЕХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ

Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.

Па да опет као некад
С ветровима борбу водим,
Да још виде да усправно
Као човек земљом ходим.

Да попијем мало воде
Испод крша у Осоју,
Криком орлу да се јавим
Нек полети ка присоју.

Тамо где је гнездо своје
У топлини сунца свио,
А ја млађан орлиће му
Од свих зала заштитио.

С наших брда видик пуца
И нестаје у даљине,
Ja љубио најдражу ми
Орао гледао са висине.

Сад се опет дозивамо
Крај је нама скоро исти,
Док он кликће са висине
Ја бауљам кроз врзине.

Крила мога орла старог
Нису више тако моћна,
У висине ретко лети
Већ скровишта тражи ноћна.

И кад крик му некад чујем
Затреперим од радости,
Једино ме он се сећа,
Какав бејах у младости.

ПОКРАЈ РЕКЕ

Покрај реке данас прођох
Старом стазом из младости,
Где сам некад као дете
Плео снове од радости.

Године су многе прошле
Стазе старе већ су срасле,
Коров, шибље и врљике
Само сенке обилазе.

И навиру сећања ми
Кад су моје ноге босе,
Газиле по трњу наде
Што времена нова носе.

Сад су мени шездесете
Није време да се сања,
Јер у виру моје реке
Видим само боре неке.

Свака бора лица мога
О животу причу збори,
Ја и река опет сами
Нико ништа не говори.

Само жубор воде слушам
Да би шапат од ње чуо,
Па сећања сва ми враћа
Да младости старост плаћа.

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.

Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.

Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.

И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.

Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.