ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови “које, куде”,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

AFORIZMI iz neobjavljene knjige MELJAVA VREMENA *Mihajlo Ćirković –

*НАЈМАЊА МЕРА ПРОСТОРА СУ СТОПЕ;
*Љубомора најлакше “угине” ако се не храни маштом;
*Филозофи се не друже из љубави већ због надмудривања;
*Заблуда је већа од истине јер је само наша и не делимо је ни са ким;
*Нерон је бежећи из Пакла понео бакљу да осветли пут;
*”Ковачи своје среће” имају пуне руке посла, па се испомажу;
*Досада није губљење времена, већ стање духа;
*Будућност је безвремени и безпросторни бездан;
*Када уђем у библиотеку мноштво бесмртних ме зове да их оживим;
*Атеисти, да ли сте се одрекли и Амора;
______________________________________________________________________

*Нај-јачу олују у мени ствара лахор њеног даха;
*Купидоне, Купидоне! Од твоје стреле само крварим;
*Пре него одеш угаси ми љубав;
*Нерон је најмање крив. Сви су знали какав је;
*Брзина живота се мери брзином стварања прошлости;
*Да ли је праведно према правди грешнику опростити грех;
*Нојеви не забијајте главе дубоко, тамо су нам гробови;
*Камо среће да сам је гледао само као вајар;
*Зашто судску одлуку о помиловању не саопштава џелат;
*КАД СМО БИЛИ МЛАДИ ТРКАЛИ СМО СЕ ДО ХОРИЗОНТА:

EХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ *Драгојло Јовић

ЕХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ

Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.

Па да опет као некад
С ветровима борбу водим,
Да још виде да усправно
Као човек земљом ходим.

Да попијем мало воде
Испод крша у Осоју,
Криком орлу да се јавим
Нек полети ка присоју.

Тамо где је гнездо своје
У топлини сунца свио,
А ја млађан орлиће му
Од свих зала заштитио.

С наших брда видик пуца
И нестаје у даљине,
Ja љубио најдражу ми
Орао гледао са висине.

Сад се опет дозивамо
Крај је нама скоро исти,
Док он кликће са висине
Ја бауљам кроз врзине.

Крила мога орла старог
Нису више тако моћна,
У висине ретко лети
Већ скровишта тражи ноћна.

И кад крик му некад чујем
Затреперим од радости,
Једино ме он се сећа,
Какав бејах у младости.

ПОКРАЈ РЕКЕ *Драгојло Јовић

ПОКРАЈ РЕКЕ

Покрај реке данас прођох
Старом стазом из младости,
Где сам некад као дете
Плео снове од радости.

Године су многе прошле
Стазе старе већ су срасле,
Коров, шибље и врљике
Само сенке обилазе.

И навиру сећања ми
Кад су моје ноге босе,
Газиле по трњу наде
Што времена нова носе.

Сад су мени шездесете
Није време да се сања,
Јер у виру моје реке
Видим само боре неке.

Свака бора лица мога
О животу причу збори,
Ја и река опет сами
Нико ништа не говори.

Само жубор воде слушам
Да би шапат од ње чуо,
Па сећања сва ми враћа
Да младости старост плаћа.

ЗАЛАЗАК СУНЦА *Драгојло Јовић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.

Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.

Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.

И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.

Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.

ДВЕ ЧАШЕ *Драгојло Јовић

ДВЕ ЧАШЕ

Две чаше су вина остале на столу
Конобар ће сутра да их тугом пере,
Чудиће се зашто нису попијене
А биле су као увек, за тебе и мене.

Своју нисам пио јер бих издао тебе
Вино ми смо пили увек због истине,
Да љубав је наша од свих јада јача
Сад нек вино чека, пијем сузе плача.

Осећам како твој поглед ми треба
Да без много речи осетим близину,
Твог тананог бића и сву снагу жене,
Која је из пакла спашавала мене.

Сада теби треба сва моја доброта
Речи лековите што видају бољке,
Ходаћу по сунцу и месеца сјају
Све док лек за тебе, они ми не дају.

Кажу да све љуте бољке љута трава лечи
Ја ћу својом душом и без много речи,
Опет две ће чаше на столу да стоје
Пићемо их дуго за здравље нас двоје.

Виолине старе слушаћемо звуке
Златни зуб певача сијаће у мраку,
За здравље и срећу најдраже ми жене
Све муке и патње биће заборављене.

AFORIZMI *Mihajlo Ćirković – Ćira

AFORIZMI IZ NEOBJAVLJENE KNJIGE “MELJAVA VREMENA”

* Trčao sam joj u susret dok sam je čekao u hladnoj sobi;
* Veći je srećnik usrećitelj nego usrećenik;
* Tvorac je stvorio nas, ali i mi smo stvorili Tvorca;
* Umetnik se udvara prirodi da bi je pobedio. Njegove ruže su uvek sveže;
* Kod boraca najubojitiji je poslednji metak;
* Nije isto kada si u Raju ili je Raj u tebi;
* Kada grašnik muči svoju dušu zbog greha, da li zaslužuje Raj;
* Zabranio sam joj sva lutanja bez mene, ali ne “ubih” lutalicu u njoj;
* Gluma je vrlina na daskama, a porok u životu;
* Lov je besmislen ako zverka ne ostavlja trag, a ako traga nema nije zverka.

ISPOD ŠARE NA BISTRICI *Dušan Marković – Kuršumlija

ISPOD ŠARE NA BISTRICI

Danas sam ti, na Kosovu bio,
gde crveni božuri se viju
dal sam bio, ili sam usnio
Al osetih našu Metohiju.

Neka vila svatove spustila,
kraj Bistrice, usred Metohije
svadbeni je barjak raširila,
raširila, da se opet vije.

Ispod Šare, usred bela dana
u Prizrenu, Dušanovom gradu,
venčaju se Čeda i Slađana,
nemoj Srbi, da gubimo nadu.

Ima nešto, što ljudi ne znaju
ma koliko vremena da prođe,
gde se krste, tu se i venčaju
rodnoj kući mora da se dođe.

Dok mladenci hladnu piju vodu
sa čuvene Šadrvanske česme
svatovi su na kamenom mostu
kraj harmonike i uz srpske pesme.

Svetog Đorđa hram obiđoše,
zatim crkvu Svetog Spasa
Prizrenskom kaldrmom siđoše
i gledaju kako Bistrica talasa.

Pod kamenim mostom,
Bistrica teče,
Ne iz Peći i ne iz Dečana
već iz grada cara Dušanova.

РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.