Аутор: Dragojlo Jović

Пензионер.

ЖИВОТ ТЕЧЕ *Драгојло Јовић

ЖИВОТ ТЕЧЕ Опет је јесен и прохладно вече, Ти хладне руке у мојима грејеш, Листаш године моравских ветрова, И уместо нежности, кисело се смејеш. И лагано своја сећања будиш, Да би у њима пронашла траг, Који су ветрови судбине тебе, Довели мени у овај град. Под небом где звезде много мање сјаје, И дан узмиче … Настави са читањем “ЖИВОТ ТЕЧЕ *Драгојло Јовић”

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

AFORIZMI ZA VASKRS * Ćirković Mihajlo

* Najodaniji Bogu su oni koji dobijaju najmanje. Oni odanost mere davanjem. * Da li je više crkava pokajnica ili zahvalnica? * Da li su molitve izbavljenje i od stečenog i od nasleđenog greha? * Isus nas nije spasio, jer mi nismo spasili njega. * U susret Bogu ne treba krenuti svemirom, već ka sebi. … Настави са читањем “AFORIZMI ZA VASKRS * Ćirković Mihajlo”

* Najodaniji Bogu su oni koji dobijaju najmanje. Oni odanost mere davanjem.

* Da li je više crkava pokajnica ili zahvalnica?

* Da li su molitve izbavljenje i od stečenog i od nasleđenog greha?

* Isus nas nije spasio, jer mi nismo spasili njega.

* U susret Bogu ne treba krenuti svemirom, već ka sebi.

* Hristu sam se podario. Sada moram da ga čuvam u sebi.

* U suštini čovek je sam sa Bogom. Sve ostalo su iskušenja.

* Tvorac nije mogao da stvori čoveka, dok nije razbio ogledalo.

* Ateisti, da li ste se odrekli i Amora?

* Tvorac nas je stvorio, ali i mi smo stvorili njega.

* Ljubav prema Bogu nije Vera.

* Da li je vaskrsnuće kazna ili nagrada.

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА Тракара разбој у звезданом лазу Силопреља преде месечину златну До свитања трчим по свиленом платну И као прут дрхтим на вреломе мразу. Моје детињство поред реке плаче Од њега до мене порушен је мост Мој најлепши сан је оглодана кост Из копита ноћи жива ватра скаче. Где су оне … Настави са читањем “НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић”

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ Зеленим водама ноћу крадем сене, Сви моји дани су само паучина, Још сам мераклија на црвена вина, Мене воле само кучићи и жене. Осим сна и звезда немам више ништа, Из ока Гаврана украли ми вече, Још ме једна рана из младости пече, И букти ко жар у пепелу … Настави са читањем “ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић”

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ

Зеленим водама ноћу крадем сене,
Сви моји дани су само паучина,
Још сам мераклија на црвена вина,
Мене воле само кучићи и жене.

Осим сна и звезда немам више ништа,
Из ока Гаврана украли ми вече,
Још ме једна рана из младости пече,
И букти ко жар у пепелу огњишта.

Волим месечину, девојке и пиће,
У недрима кријем иње и попиће,
У животу више ништа ми не треба.

Касно сам схватио да се моја вила,
Дању крила испод гаврановог крила,
А ја сам је тражио пред вратима неба.

_____________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR Nisu moja polja mala, Al mi noga dalje hoće, Tamo gde su ruke pradedova Zasadile večno voće. Tamo gde su zemlju svetu Krvlju svojom natapali I grobove ostavili Kao zavet za potomke. Plaču crkve, manastiri S krsta zlatna suza sija, Ka istoku pogled setni, Čeka vreme dimiskija. A ono će da se vrati, Sve … Настави са читањем “BOŽUR – Dragojlo Jović”

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић

ОТИШАО ЈЕ Река, ливада, шума зелена, Роса, свежина, песма малена, Село, из оџака вије се дим, Планина и њихов син. Цветају ливаде, потоци жуборе, У зеленој шуми птице говоре, Окреће се камен воденице, Желео је то син Топлице. Жубори река на обали жара, Спрема ручак мајка стара, Прикладна чаша, песма се ори, Сина не може … Настави са читањем “ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић”

ОТИШАО ЈЕ

Река, ливада, шума зелена,
Роса, свежина, песма малена,
Село, из оџака вије се дим,
Планина и њихов син.

Цветају ливаде, потоци жуборе,
У зеленој шуми птице говоре,
Окреће се камен воденице,
Желео је то син Топлице.

Жубори река на обали жара,
Спрема ручак мајка стара,
Прикладна чаша, песма се ори,
Сина не може то да одмори.

Спусти се магла, почеше кише,
Диме оџаци све више и више,
Усамљени стоје Топлица и млин,
Далеко негде отишао је син.

Не чује се песма и не гори ватра,
Усамљена Топлица тужно то посматра,
Љутито дан почео да се крати,
Син нам отишао неће да се врати.

Ватру пали мајка у оџаку,
Где си дете сада на конаку,
Не дозволи да ти мајка пати,
Ајде сине ти се кући врати.

Дођи мајци још једном у крило,
Шта је сине, шта ли ти је било,
Својој мајци ајде одговори,
Шта је сине, шта те то умори.

____________________________
Душан Марковић *Куршумлија

MРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ – Тихомир Јанићијевић

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ Изаткао мраз канавце од иња И сребрне покровце за јесењу ноћ Ал ја више немам ону чудну моћ Да разбуктим ватру која тиња. Силазећи низ брег чекам да и мене Запали виогор из присоја у долу Капљу презреле полошке у болу У ковчегу срца жута дуња вене. … Настави са читањем “MРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ – Тихомир Јанићијевић”

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ
ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ

Изаткао мраз канавце од иња
И сребрне покровце за јесењу ноћ
Ал ја више немам ону чудну моћ
Да разбуктим ватру која тиња.

Силазећи низ брег чекам да и мене
Запали виогор из присоја у долу
Капљу презреле полошке у болу
У ковчегу срца жута дуња вене.

Месечеви пољупци даве се у вину
Ноћ до зоре меље сјајну месечину
Пршти паспаљ око старе воденице.

Преко поља трче неки коњи врани
Мрак из пакла душе од ватре ме брани
Свађају се у осоју ветрови и птице.

_________________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

ПРОГНАНИ – Душан Марковић, Куршумлија

ПРОГНАНИ Одосте ви, Голубови бели Одлетесте, знам да нисте хтели, Побегли, оставили нејаке синове, У гнездима вашим да их звери лове. А у оној зеленој и проклетој гори, Остависте самог, једног да се бори, Јастребови га терају, а чекају вуци, Још увек се бори, на тешкој је муци. Отрезни се једном, еј голубе мали, Погледај … Настави са читањем “ПРОГНАНИ – Душан Марковић, Куршумлија”

ПРОГНАНИ

Одосте ви, Голубови бели
Одлетесте, знам да нисте хтели,
Побегли, оставили нејаке синове,
У гнездима вашим да их звери лове.

А у оној зеленој и проклетој гори,
Остависте самог, једног да се бори,
Јастребови га терају, а чекају вуци,
Још увек се бори, на тешкој је муци.

Отрезни се једном, еј голубе мали,
Погледај мало, гнездо ти се пали,
Уз песму те Славуј , са гране посматра,
Испод ногу теби, сада гори ватра.

Прати те под наредбом и лукава лија,
Кукавица ено је, над гнездом ти се увија,
Док пилиће једе, из заседе осматра,
Крилати Јастреб, како гори ватра.

Изломи ће ти крила, ставити на муку,
Бацити на земљу да те Вуци вуку,
Саградио си много, имао си заната,
Од створеног неће остати ни врата.

Напуштај огњиште мој Голубе бели,
Отрезни се једном, за јатом се сели,
Скупи мало снаге па у неба плава,
Нека једном голубица, мирно се наспава.

_________________________
Душан Марковић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ Ветар јауче своје црно опело, Из кадионице магле ко из луле, Јесења ноћ обула црне нануле, Клепеће сокацима низ село. Везан за срце улазим у круг, Узалуд се кријем од јесени, Осећам, умире ноћас псник у мени, Једна ластина суза једини ми друг. Из луде планине мећаве долећу, По ко … Настави са читањем “УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија”

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ

Ветар јауче своје црно опело,
Из кадионице магле ко из луле,
Јесења ноћ обула црне нануле,
Клепеће сокацима низ село.

Везан за срце улазим у круг,
Узалуд се кријем од јесени,
Осећам, умире ноћас псник у мени,
Једна ластина суза једини ми друг.

Из луде планине мећаве долећу,
По ко зна који пут се кунем да нећу,
Да правим пртину по црноме снегу.

Запожарила јесен усред мрака и сна,
И ове ћу ноћи да изгорим до дна,
Као костур дивљег цвета на брегу.

_____________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ Још за тебе песме пишем, Кад су ноћи моје дуге, Још због тебе ваздух дишем, И не гледам жене друге. Још уздахом трујем душу, Кад по ноћи бројим звезде, Чекајући да те видим, У кочијама што небом језде. Још ми твоје очи плачне Неку тугу, сету врате, Па се као … Настави са читањем “ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић”

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.