Аутор: Daca

Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…

Imam srce da bi volelo i da bi patilo..

Ne vidim te,
al’ snažno osećam ti damare.
Pružam čežnjive prste,
al’ izmiču mi tvoje namere.

Daješ mi ruku
al’ moja te ne stiže.

Fraktalno se rastačeš u etru koji dišem,
a ne udišem te..bežiš u nepostojanje…

Ti nemaš granice,
beskonačnost je tvoje lice.

Što te više ima,
to manje postojiš.

Što si mi bliži,
to si nedostižniji.

Lomim misli o titraje
dalekih zvezda.

Strah me…

Ne trajem dovoljno
da nađem ti korene…

Сећам се. Сада ми се сви ти грозоморни дани и још ужасније ноћи чине туђим животом, чијег сам дешавања била само пуки сведок.
Присутна ту и тада само да бих присуствовала свим тим сценама патње, да бих слушала крике и саосећањем покушала да зауставим сузе, али без икаквог успеха.
Могла сам једино да гледам како јој бесомучно цепају срце као прегладнели вуци, развлачили су делове тог милог створа силовитим трзајима сваки на своју страну, сваки жељан утробу да заслади нечим топлим и чистим.
Крварила је реке бола. Питала сам се често како мало биће попут ње толике бујице излива.
И када су је гонили, она је махнито бежала да сачува своје срце. Склањала се под окриље разних порока. Најпре је свој спас поверила цигаретама. Тај смотуљак дувана испуштао је у њен здрави крвоток чудотворну супстанцу која је чинила да нестане јој тежине и у трену се вине далеко, ван домета канџи грамзивих створења.
Нажалост, дејство никотина давало је све мањи одраз, недовољан да избегне оштре чељусти.
Инспирацију је даље потражила у алкохолу. Опијала се до те мере да је повраћала, не од превише вотке, већ од превелике мучнине коју је осећала када би се случајно о огледало окрзнула, онако, у пролазу угледала потпуног странца са њеним очима; очима из чијих је кристала избијао мрког дима вео, који упориште налази на згаришту њених снова. Тај је димни траг једино што је преостало од толике ватре, која је овај метално хладни свет требало да искује по њеним жељама.
Гледала сам је како згрчена на поду глувог доба мук цепа својим јецајима.
Видела сам све мачеве што су јој парали срце. Од неких су остале само крваве ране, док су други били у потпуности заривени.
Прошла би још једна ноћ, на јастуку одвећ влажном и сланом. Сунце би с јутром промолило своје прве зраке и осветлило њен мрачни станчић, у коме је по свему судећи живела сама. Благом би јој топлином ново јутро дало благослов да скупи своје делове, поново се састави и покуша још једном да победи своје демоне и утекне из врзиног кола, у којем се заиграла.
А она би га послушала сваког пута, без поговора и протеста. За то више није имала снаге.
Сваке је ноћи у снове хрлила са осећањем потпуне узалудности, али се увек изнова будила ипак са неком надом.
Удешавала сам увек, колико сам могла, да из своје зграде излазим мало пре ње, тачно толико не бих ли присуствовала том симболичном преласку из сфере сопственог мини-пакла у узаврелу уличну трку за свакодневним обавезама. Имала је осмех, прилично уверљиво први, али сам само ја имала увид у тужну кринку коју је вешто покушавала да сакрије.
Ипак, сви ми чинимо исто, зар не?
Обучемо капут, навучемо сандале, патике или ципеле, ко шта воли, и пре него напустимо окриље свог животног простора, са офингера стргнемо лице за светину. Маску без које нас ни најрођенији не би препознали.
Истином одишу Шекспирове речи: “Цео свет је једна позорница, и све су то глумци који долазе и одлазе..”

Изазови ме на двобој Универзуме.
Ја сам слаба,
а твоје величине су несагледиве.
Моје руке немају више снаге
ни сузе да бришу,
са очију давно на тмину свикнутих.

Не чини се нарочито праведном
борба дива и клонулог мрава,
а оно опет…изазови ме ти.

Јер шта је праведно?
Зар није правда прва
која напушта брод што тоне?

Ти најбоље познајеш
сва моја грозоморна страховања.
Знаш ми сваку напрслину,
где се једним ударцем прекида живота ток.
Знаш ме, Велики…
Гледаш ме свакога дана
где ништавно пузим међ` дивовима.
Купаш се у мојим сузама;
слушаш опоре клетве.

Знаш ме ти…колико сам слаба.
И вихору да се успротивим
у прах бих пала самлевена.

Знаш ти..ал` опет ме изазови.
И овога дана у ринг угурај
и сатерај me у ћошак сами,
без милости силовито.
Не дај да побегнем;
знаш да то једино и умем.
Не дозволи да одем…

Хоћу да останем ту.
Овога пута се борим
за право на живот…
У теби да постојим..тебе да волим,
као што те волим;
као што је рођењем
то право ми и дато,
а не знам како одузето
од стране тако малих
што се дивовима доимају..тако страшнима..

Остало је, мој ти, још зрно снаге.
Залажем ту искру последњу
за још само један бој;
још само једну битку
за одбеглу правду и сломљени крст.

Занемари ми сузе силне.
Буди глув за све моје крике.
Слеп за бројне ране…
Окрени главу…
Одврати поглед у другу страну…и изазови ме.

Само…изазови ме ти…

RATNIK SVETLOSTI.. – Daliborka Pitulić

Sve je gorki mraz

svojim čeljustima zdrobio. . .   

                                                                                        Daliborka Pitulić

DAR. . .

Pustinja.

Vreli pesak.

Usijana zvezda.

Koza se dimi i krv kljuca.

Zedj opora utrobu pali.

Rasedi na uvelim usnama

sve dublje u meso poniru.

Srcani misic sumanuto

o grudni mi kos tuce.

Gospodaru. . .kakva propast!

Pretesno je telo ovo

za ljubav tako prostranu.

Slaba su tkiva sva

da izdrze ludacke bubnjeve

ljubavnog zova

sto mi citavo bice

svojom gromoglasnom pesmom razara. . .

Pogled ka nebesima

uporno stremi.

Sake se grcevito

u pesnice stezu;

kosti im krhke prskaju. . .

Iz ociju varnice

vazduh suhi paraju.

Pesnice u tlo trulo

krvnicki se zarivaju.

Krik smrtonosni,

umesto zelje poslednje,

u Vasionu mrtvu polece,

ostatke nejakoga u prahu zaboravljajuci.

Oce, presveti. . .

dar si mi golemi dodelio,

Da ga iznesem na

plecima tananim

mogucno je da snage

dovoljne kolicine

ja necu imati.

Uzane mi grudi puste

za ljubav beskrajne zapremine.

Jos tri tela fizicka mi fale

da u ljusture njihove

silnu ljubav izlijem.

Da vristim,

vristim,

i vristim. . .

odavno pokopane ostrim jaukom

iz vekovnog sna da otrgnem. . .

Desi mi se cesto

da malo vise soka,