Neznam puno…
neznam put sunčeve svetlosti preko traga večnosti
neznam kad želja prestaje
neznam melodiju snova kuda odlazi
nikad nisam čuo zvuk u svojim snovima
nikad nisam crtao osmeh na jutarnjem nebu
nisam nikad bio sam
nikad nisam bio potpuno sa nekim
odvojen prostorom pred mojim nosom
odvojen zvukom sopstvenog glasa
znam da me privlači Sila van granice mog shvatanja postojanja
znam da shvatam pre nego što izgovorim
pečat stvaranja na mojim grudima
u mojim grudima snaga
dovoljno za svaki dan
za svaki dan do kraja sveta
snaga iz ničega
iz tišine
iz mirisa dodira.
Svestan tišine koju pišem
drhtavica je izbledela
nevinost je stanje jasnovidosti
zemlja pod nogama koju osećam.
Neko me zna!
Neko me dobro zna…
Zna svu zahvalnost između razdoblja negacije
dolazi dodir duha
svež zagrljaj hladnog vazduha
nozdrve su budne
nečije usne bude me
nečije oči miluju
dolazim…