Kapljice noći – Aleksandar Jakšić

Jedna noć…

uz miris mora

i pod senkama tuđeg smeha

lepota ovog mesta koja se udvarala vešto

i postajala samo moja zauvek

negde na dnu srca

koje je zjapilo prazninom…

spazih nečije lice,

nečije usne, oči

i reči strane, opojne i drage

koje su čekale baš mene

na baš ovom mestu, pod ovim zvezdama

gde su obale uvek iznova

zapljuskivale moje stihove

jutra kao senka večnosti

a večeri budile strast ka životu

uz čašu vina

uz miris maslina

stajao sam naslonjen na svom bolu

ka nečem slobodnom i umiljatom

i govorio sam ti da je život predivan

i slušala si me očima naviknutim svemu

što moje nikad nisu mogle da sanjaju

daleka zima, koja se nikad ne može istopiti iz tvog srca

zavejala me je zauvek

da više nikad ne nađem put nazad,

put u svoju bol.