Бојана Петковић, Лапово
Чаша која остаје пуна
Не волим те као младост.
Она пије нагло
и не памти укус.
Волим те као вино
које не тражи брзину
нити сведоке.
Прошли смо године
у којима се људи мењају
као етикете на боцама.
Ти си остао
у ономе што се не види одмах
у стрпљењу,
у начину како ћутиш
док ме слушаш.
Љубав није занос
који се сутра објашњава.
Она је трајање
које се не хвали.
Укус који остаје
и кад нема више ничега на столу.
Учила сам да одлазим тихо,
да не остављам траг.
Са тобом сам први пут
пожелела да будем запамћена
не по ватри,
него по постојаности.
Кад ме дотакнеш,
не губим тло.
И то је разлика.
Мир није одсуство страсти,
мир је страст
која зна где припада.
Ако икада посумњаш у нас,
сети се овога…
нисмо се испили.
Нисмо се потрошили.
Остали смо читави.
Зато те волим
не као ноћ
која се препричава,
него као чашу
која остаје пуна
и кад се све заврши.
© Бојана Петковић
