U stradanju svome ugledah ti lice
bljesnu tihi zračak potonule nade
dok me život lomi grubo, nemilice
ti okrenu glavu ruku mi ne dade
U tišini srca gasnule su ptice
što su nekad snile prolećne balade
na gitari staroj naprsle su žice
u grudima bol se već polako krade
Kao staklo duša slomila se tada
i u prah se snovi rasuše bez glasa
ostah sam na pragu vlastitoga jada
u tami bez puta, bez svetla i spasa
Sada pružam ruke ka večnosti hrlim
Dok me senke zovu gde glasovi ćute
kao staru ljubav tamu da zagrlim
da je nežno milo privijem na skute
autor
Jovica N Ðorđeviċ
17.01.2026g
(Прочитано: 65 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.294.276 пута)
Риме се нижу као бисери. Просто ми је жао што смо ушли у 21 вијек. Колико ће само Јесењина остати незапажено драги мој презимењаче, јер мало читају или никако не читају. Некад су били пјесници, хеј замислите пјесници, а данас анонимуси углавном.
Da Mira. Na žalost je tako. Svako dobro Vam želim.
Hvala poštovani Dragojlo. Sve najbolje.