ЛАВИРИНТ
Кад зором у снове крећеш, зашто ме ни у сну нећеш?
Зашто да се не надам? Ја те волим: у сну, на јави,
зими, у пролеће, лето, јесен… И док круг окрећем
улицом, чекам сав занесен, да ме срећа избави.
Ја те волим! Пратим те на улици, слици и речи,
магновењу. Моја си мисао, мој смисао, нада …
У откровењу. Ја те волим! Права љубав све лечи.
Ветар све жеље свемиром носи, а љубав пострада.
Не, нећу да те преболим! Волим те! Ти, љубичицо,
своје снове имаш, моје за озбиљно не узимаш
и летиш: Марс, Венера… Чудеса… Моја несаницо!
Ја те волим! А ти другог сањаш, мени срећу сламаш…
Твој драги нову љубав жели… Живот паклом одзвања!
Све нас у лавиринт сели, у дуга ишчекивања!
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.282.139 пута)