Ta klupa stara
na kojoj često sedim
i koja sve moje tajne zna
amanet je tebi
tebe je njena druga polovina godinama čekala
Tu, dugo već sena tvoja spava u moju samoću umotana
ona sve čuje, sve oseća i
sve o tebi i meni zna
o mladalačkom zanosu
matorih godina
o sujeti koja život razara
o strahu koji svaki pokušaj sa prefiksom živeti obara
ona je u hrastovom hladu
debelom i krošnjom kao najboljim kišobranom
nemi svedok mojih stihova
poderanih stranica
preplašenim količinom nežnosti koju sam na njih prosula
pa drhtavom rukom i svežnja otrgla
žgužvala, bacila
i stari čistač ulica
koji ih uredno prikuplja
hrapavom rukom ispravlja
I gladan života i ljubavi čita
I on zna
mudro ćuteći me iz prikrajka gleda
marljivo mi mesto sakriveno pod hrastom čuva od slučajnih prolaznika
često se lukavstvom posluži
pa natpis stavi
“sveže ofarbano” iako znam da ukloniće ga čim me ugleda
nazvaće mi najtiše dobar ti dan na svetu
ispratiti me pogledom u kom dobrota zablista
i pokretom ruke mi reći
I danas si širok osmeh
od života skupo pazarila
a suza ti se kao mač u dušu zabila
izubila sve si što si pola veka gradila
pravim se da ga ne razumem
naprečac sedam kao da više hodati ne umem
Kako su ti deca, Stevo?
Dobro su dušo, koliko malopre, javi se evo
a zna da znam da me laže
ali ne, laži su u rečima
u njegovoj duši to je istina
I danas si sama, tiho konstatuje
i njegova duša laž moju naslućuje
da jednom doći ćeš
na drugu polivinu usamljene klupe sesti
da će nam se pogledi sresti
Uzmi cigaretu Stevo, odmori na čas
neće svemir stati zbog nas
uzmi ovo, deci ponesi
tata vas voli, to im svaki dan reci
buni se sramežljivo moj prijatelj divni, poštenjačina silna što naslinjen na metlu Dučića mi govori
što razume koliko odsustvo boli
što se sa mnom, kaže,
najsladje nasmeje
dok oko klupe usamljenjene lagano čisti
on zrna ljudskosti seje
za tren ponekad zastane
pogleda me pomalo začudjen i tiho upita
zna li ta muška protuva,
koliko ti je bola nanela?
U smeh prsnemo skupa
on korak s metlom hvata
ja krećem dalje,
zgužvan osavljam stih
na klupu pod hrastom
možda te nanese put
i drug moj ti Boga nazove
i kao Dučića meni
izgovori ti zgužvane stihove moje
Mada znamo oboje
čuda samo u pesmama postoje.
