ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI
Čoveče, kuda svakim danom stalno juriš,
Kao da nećeš stići tamo gde si se zaputio?
Obučen u nedobno odelo od večne bojazni,
Prestaješ da grliš i ljubiš sebe. Zar to želiš?!
Ko li te rekama bez jasnog toka navodi,
Pa ne prestaješ umoran ići u susret tome?
Ne dođe li ti da to zdrobiš i odbaciš od sebe,
Kada u slepom koračanju škrtariš na sebi?!
Telo tvoje nije meta za pogane reči i koplja,
Isprazne i hladne poglede, bez saosećanja.
Tvoja duša nije platno po kom svako škraba.
Odeš li od sebe, šta će ti na kraju ostati?
Trgni i osvesti se! Na želje i snove pomisli!
Izuj stare cipele pune kamenja, prašine i mulja.
Zavoli nešto više svoje i sva ona bliska srca,
Koja te neće nikada baciti u živi pesak i blato.
Boli i duboke tišine pusti da odlete u mrak.
Na vedrom nebu zvezdu vodilju iznova potraži.
Možda te ona baš noćas na pravi put uputi,
Na neka zelenija polja srećnijeg te odvede.