Сад морам тужну песму да пишем.
Црним мастилом мртву децу да милујем.
Рука ми ми тешка, не могу да дишем.
Ја морам барем песмом да их дарујем.
Невиност Ваша, тај дашак живота,
Уснуле очи: кестењасте, црне, зелене ил’ плаве
Што су угашене, наша је срамота.
Ми отесмо Вама све вредности праве.
Боли, кајање боли. Ви то не чујете.
Животима Вашим скренусте нам пажњу,
Непитавши: “Зашто нас трујете,
Наводном пажњом уз бригу лажну”?
Нисмо вам причали о животу нашем.
Угасисмо вам школске игранке,
Спортске игре, мишићима Вашим.
Што се не дружите нису криве мајке!
Рађале су децу да би друштву дале,
А друштво их учи: “Само ви, друго није важно”
“Будите себични”- само то су знали.
Та малена бића одрасташе лажно.
Ми делисмо јабуку; са дај један гриз,
Бициклу; са дај један круг,
А сладoлeд; са дај један лиз.
Било нам је важно да друг буде друг.
Тих вредности правих сада нас је стид
Сад жељни богаства, џипова и вила
Од престижа силног изгубисмо вид.
Ја не могу више, децо моја мила.
© Првослав Пендић Пенда
