Zoran R. Tomić, Beograd
DELIKATNA
“Pejzaži naše mladosti, zajedno s pričama iz detinjstva, lepim i ružnim, oblikuju nas i stvaraju ono što smo danas”. (Šeli Rid, Teci kao reka)
Susreli smo se osamdeset i neke na Pravnom fakultetu,
Predavanja sam joj neko vreme držao,
Nisam je odmah među ostalima zapazio,
A nije se naročito ni isticala,
Možda me time baš i privukla,
Kao i držanjem otmenim,
Odmerenim pogledom kojim je moje časove pratila,
Ozbiljnošću, svetlošću pravilnih crta duguljastog lica,
Da – i zagasitim nijansama odeće i obuće koje je najčešće nosila.
Što sam kasnije tek zaključio,
Kada sam po ko zna koji put naš originalni “film” od početka odmotavao.
I okonča se zimskog semestra nastava,
Onda januarski praznici minuše, a i ispitni rok se primače kraju.
Sretoh je u hodniku jednom, slučajno dakako,
Blizu mog kabineta.
Zaustavih je da pitam kako je,
Osmehnu se uzdržano,
Odgovori da je umorna jako,
Da je moj predmet kod drugog profesora nedavno izuzetno uspešno
položila,
Da se baš sa Međunarodnog prava razočarana vraća,
Tog dana neodržanog, odloženog ispita.
Pozvah da je počastim kafom što je Upravno tako lako iz prve prošla
Ona ne odbi,
Uđe polako, oklevajući,
Uočih jasno da je vitka, premda omalena,
Naglašeno ženstvena iako nenašminkana,
Gospodstvena.
Učini mi se blaga, skromna, prirodna,
Ljubazna, no razumljivo na distanci, samosvesna.
Na brojne naslove na mojim policama diskretno je motrila,
U odnosu na njih, prema meni bila je nekako hladnjikava.
Stiže ubrzo i kafa, no razgovor nije tekao lako,
Nešto je u njemu zapinjalo, smetalo.
Predložih joj da uzme koju god knjigu hoće,
I da mi se javi kad je pročita,
Bez ograničenja, bilo kada.
Ona izabra staru istorijsku jednu, zahvali se i brzo ode,
Ostavljajući u meni osećaj naprasne praznine,
Svežinu naglo uviruće bistre uzburkane vode,
Pa i zapanjujuće teskobe.
Doista, osvajaše me cela njena pojava, stas i glas,
I radoznale oči mlade neodlučne srne.
Pozvala me je mesec dana kasnije,
Mart se već uveliko razvukao varljivi.
Dogovorismo se kejom da prošetamo dunavskim,
U jedno odmaklo popodne još sunčano, vetrovito.
Van fakulteta beše slobodnija, smirenija,
Primetih tô po njenim besedama,
Pitanjima i odgovorima,
Po mekim pokretima, ravnomernom hodu.
Bila je srdačnija, prisnija,
Još milija.
U znak pažnje čokoladu tamnu sa pistaćima mi darovala.
(Bože, kako je da baš nju obožavam znala?)
I već tada, tek tako, zavedoše me potpuno tanke njene, koščate blede
ruke.
Priznadoh joj da mi se dopada veoma,
Da bih želeo da je bolje upoznam,
Da bude moja,
Da mi jarko ulepša, razlista dolazeće proleće.
Da izgradimo samo naše zasebno parče,
Ostrvo sreće.
Kratko je zastala, zabacila glavu, bujnu kosu dotakla,
Iza zanosnih ušiju pramenove njene zadenula.
Prihvatila (me) je,
Zainteresovana i obazriva,
Takva kakva je bila, intelektualna i stamena,
Osobena,
Dragocena.
Zabavljali smo se raznovrsno, ponajviše o brojnim temama pričali a
posle opušteno ćutali.
Ne, strast se ona ludačka među nama nije rodila,
Možda ne i zaslepljujuća obostrana ljubav, tipična idila.
Ali tonove romantičnosti ne mogu, ne smem poreći.
A kao da je bezmalo sve drugačije bilo nego što sam zamišljao,
I danas tô osećam, znam.
I povremeno zbog toga i dalje neobjašnjivo patim.
Bili smo skladan par nepunu godinu dana,
Dostignuti nivo veze održavali smo, negovali,
Od pozorišta, književnosti, koncerata, restorana,
Utakmica, prijateljskih druženja,
Naših sa intimnim društvom proslava rođendana,
Izleta, vožnji rekom i podnožjem Avale,
Autom i do Trebinja i Korčule,
Do kratkog boravka na moru, na severu Jadrana.
Ipak, ostala je za mene mentalno zaključana,
Čak i kada smo, uz prvoklasnu ribu na obali Save, popili dve boce
hercegovačkog šardone vina.
Sva beše u slutnjama,
Delikatna, tajanstvena, meditativna.
Da se viđamo prestali smo jednog februarskog sutona,
Bez vere u budućnost,
S nekim čudnim žalom,
Valjda zbog iscurele energije, potrošenosti motiva,
Nedovršeno, pomalo setno, s pritajenim bolom,
A našem rastanku ružno ništa prethodilo nije, ni mučno, bombastično.
Izgleda da je (i) ona u suštini ostala svakad sâma,
Ma s kim bila,
Pomalo duhovno i emotivno daleka, nedostižna,
Ne retko povučena, izgledala je rastuće nezadovoljna.
Da li je uistinu predodređena da u dvoje ne bude trajnije duševno
ispunjena?
Pritom nikome u njeno biće da dublje zaviri nije dopuštala,
Pa tako ni meni lično,
Opet, kao da je u oboma štošta bilo bolesno, izvitopereno,
Suviše slično.
I evo katkad, kao sada, u sećanjima posegnem za tim sadržajnim,
dražesnim danima,
Za zajedničkim fotografijama,
Njenim zvonkim stihovima i maestralnim pismima,
Za onim čežnjivim, bogatim promišljanjima u našim neponovljivim noćima,
Za njenim zagrljajima i punim usnama u mojim iseckanim snovima.
“Postoji jedna vrsta tuge koja nadmašuje sâmu tugu, koja poput vrelog
sirupa prodire u svaku pukotinu vašeg bića, počevši od srca pa se seli
u svaku ćeliju i krvotok….” (Šeli Rid)
