Klonu glava međ’ umorne šake,
duša hrli Bogu da se preda;
da ne vidi bezbožne ludake,
da užase po svetu ne gleda.
Kako ludu krunišu za cara,
grubo sude poštenom čoveku;
kad lopovu daju brdo para,
izdajnici kliču na dočeku.
Slave svoje izgubljene bitke,
bombe šalju mesto ruže bele;
u krvave ruke meću britve,
da ljudima rane ne zacele.
Kad pahulje grobove orose,
ko biseri prospu se po cveću;
bele ruže neka meni nose,
jer se borih za pravdu i sreću.
autor
Jovica N. Đorđević
22 07.2023g.
(Прочитано: 90 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.532 пута)
