ДО КРАЈА

До раја, до краја, трчах, не стајах,
нешто ме јурило, с`пута стурило,
небо се кишом надвило, натмурило,
па сева, па лије, хоће удавити, не крије.

Где су сад амајлије, где су наде,
кад путеви посташе ауто страде,
где је тај зрак да разбије мрак,
где неста спас ког чека свак`.

Над главама ђаво мреже плете,
сви су му криви и у колевци дете,
небом шара, слатким речима вара,
све је то за вас, даћу вам доста пара.

Загађује, убија, “да буде боља клима”,
по главама отрове к`о чини сипа,
у себи говори, много вас је много,
док трује с`неба гледа нас строго.