Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно, ког целива вече
тамним веловима, да прикрије чедно
„време изазова”, кад се уздах стече.
Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са гора,
огласи се тада невидљива лира.
Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји из ока хтели, ал’ дах ледни
застудио извор, из ког се безгласно
просуше кликери сјајни, непрегледни!
(Прочитано: 273 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.459 пута)
Maestralno uvaženi kolega.
Хвала Вам господине Мијатовићу.
Срдачан поздрав!