Даница Димитријевић Петровић и Јасмина Димитријевић
НИСИ ОТИШАО
Одзвањају кроз тишину ноћи
одјеци твојих корака.
Пратим их до угла улице,
а онда се стопи са кишом
моја суза млака.
На тебе соба још мирише,
омиљени парфем ме опија.
Увукао се у сваку пору,
тај невидљиви флуид,
који ми и ноћас тако прија
заједно чекамо зору.
Он ти не дозвољава да одеш.
Палим већ трећу цигарету,
из твоје чаше вино пијем,
са стола ми се смеше
две неопране шољице,
једну ћу у ормар да скријем
опраћу сутра ону другу,
ону на чијој ивици има кармина,
твоју никада нећу прати,
читаћу из ње моју тугу
и тебе у загрљај звати.
Сваке вечери пре спавања
наслонићу усне на њу,
љубићу те за лепе снове
и чекати да ми се глас одазове.
Налазим по стану твоје трагове,
смешиш се са заједничке слике…
Под креветом нађох
мајицу плаву, а тражила сам врагове
још мирише на тебе, тај драги лан.
Облачим је на гoлe груди
Покушавајући да утонем у сан,
осетим како мисао даљинама блуди.
Навика да тражим те баш сваки дан.
Чујем те како испред врата ходиш,
у куту собе стари грамафон
врти се твоја омиљена плоча.
Замишљам да ме водиш
припијени играмо танго.
А када у купатилу нађох
дршку твог старог бријача
и плаву четкица за зубе
туга надања нађача.
Ти ниси отишао, а мислиш да јеси,
ти из мојих снова не можеш отићи
знај кад у тами чујем кораке
опет ћу ти ко некад заљубљено прићи…
© Јасмина Димитријевић, Србија
08.01.2022.
